Manjaro Linux

Аутор: Александар Брковић

Arch Linux је веома поштован међу Linux корисницима, као добро дизајниран rolling-release систем који има феноменалну документацију. У исто време, Arch није први избор многих корисника из разлога што захтева доста техничког знања и троши превише времена на инсталацију и конфигурацију система. За једном инсталиран, конфигурисан и уређен по укусу корисника Arch ће знати да се одужи свом кориснику једноставношћу и удобним радом. За кориснике којима инсталација Arch-а ипак представља проблем, ту је један од Arch спинова, Manjaro Linux.

Manjaro Linux или краће Manjaro (изговара се Манџаро као Килиманџаро) јесте Arch базиран систем који нуди поједностављен аутоматизован процес инсталације, у односу на инсталациони процес који се користи на Arch-у. То је његова највећа предност у односу на Arch али истовремено и његова највећа мана. Откуд ова контроверза? Молимо за мало стрпљења, објаснићемо то кроз овај текст.

Инсталациони процес

Сва издања Manjaro Linux-а долазе као живе слике (LIVE CD или DVD). Ово омогућава кориснику да прво испроба могућности овог система, да се упозна са изгледом и функционалношћу, па да тек онда приступи процесу инсталације.

Инсталациони процес може се одрадити на два начина. Први је уз помоћ CLI инсталера, који се спроводи кроз прозор терминала и означен је као стабилан. Други начин је преко графичког инсталера, који је још увек у бета фази, али који извршава процес инсталације без проблема. Треба само поменути да CLI инсталер доноси много већу контролу и детаљнију конфигурацију система кроз сам процес инсталације од GUI инсталера. Пошто се овим текстом више обраћамо корисницима са мање искуства, представићемо графички инсталер, као лакши начин за инсталацију Manjarо Linux-a.

На самом почетку инсталације, графички инсталер нуди кроз свој интерфејс импресиван низ језика који се могу користити у процесу инсталације. Следећи корак је избор локалитета, те избор временске зоне, потпомогнут лепом графичком картом. Следи избор тастатуре и распореда исте. Наредни корак је опција партиционисања. Прва могућност је аутоматско партиционисање који брише све податке са тврдог диска и на свеже обрисан тврди диск припрема партиције. Други начин је ручно партиционисање, напредни мод, где корисник сам по сопственом избору креира партициону табелу. Након обављеног посла, врши се инсталација система у позадини, док корисник има могућност да конфигурише кориснички налог и лозинку у исто време. Читав процес инсталације траје петнаест до двадесет минута. Како је Manjaro Linux rolling-release дистрибуција, процес инсталације ће убрзо заборавити корисници, којима остаје да редовно надограде систем, и увек ће имати најновију верзију без потребе за реинсталацијом система.

Подразумевана конфигурација

Manjaro долази у више различитих „укуса”. Manjaro тим је припремио Xfce, Openbox и KDE издање. Ова три издања су немачки прецизно дизајнирани, а по комбинацији боја које преовладају, црно-зелена комбинација, може се упоређивати само са openSUSE. Наше је мишљење да ова три издања по дизајну не заостају много за openSUSЕ-ом. Осим издања Manjaro тима корисник може да бира и „укусе” које је припремила заједница: Gnome, Cinnamon, e17, LXDE и Mate. Од ових издања корисник може да очекује солидну функционалност али не и максималну угланцаност као код званичних издања. Ту на сцену ступа креативност корисника, а уз мало маште могу се дорадити чак и званична издања, променом теме ивица прозора и теме радне површи, тако да све може изгледати још привлачније. Некоме ће можда засметати недостатак Plymouth теме. Што се фонтова тиче, подразумевано су постављени Sans фонтови. Променом на DejaVu Sans пoродицу фонтова, добија се лепши приказ, а и рендеровање и субпиксел хитовање је боље.

Сет прединсталираних програма зависи од избора издања. Већ неко време је стандард за Live DVD да слика буде величине 1.1 до 1.2GB. Због овако успостављеног стандарда на живи DVD може да стане све мања количина прединсталираног софтвера. Дистрибуције зато по свом нахођењу избацују неке програме који су до сада долазили стандардно на живим медијима. Без обзира на то, у време брзог интернета, то не треба сматрати великим пропустом. У већини Manjaro издања подразумевано су инсталирани VLC player, Flash и Java, затим Firefox и Thunderbird. Канцеларијски пакет LibreOffice доноси само Writer и Calc. Накнадно корисник може лако у зависности од конкретних потреба допунити овај оскудни списак програма.Стабилност и аутодетекција хардвера

Иако је Manjaro rolling-release дистрибуција, систем је изузетно стабилан током опште употребе. Томе доприноси одлука Manjaro тима да својој дистрибуцији обезбеде самосталне ризнице. Подразумевано Manjaro користи ризнице са проверено стабилним системским пакетима. Осим овог сета ризница корисницима је у понуди нестабилна ризница са bleeding edge Arch пакетима који за званичном Arch ризницом касни максимално два дана и testing ризница са пакетима који прелазе из нестабилне ризнице чим прођу иницијалну проверу. Избегавањем bleeding edge софтвера Manjaro-у се много ређе дешава да упадне у „невоље” након надоградњи пакета у односу на Arch.

Аутодетекција хардвера је пристојна, већ при покретању живе сесије, хардвер ће бити аутоматски конфигурисан. Ово укључује власничке Broadcom WiFi драјвере, подршку за USB 3G модеме за бежични интернет. Што се тиче драјвера за графичке картице, Manjaro подразумевано користи OSS nouveau драјвер за Nvidia односно ati-dri за AMD/ATI графичке картице. Власнички драјвери се могу инсталирати накнадно и доступни су у ризницама.

Администрација система и ажурирање

Главна алатка за администрацију система и његово ажурирање је Pacman, корисницима добро познат из Arch Linux-а. Веома квалитетан и брз пакет менаџер са мноштвом опција. Релативно је једноставан за употребу, програм уз чију помоћ се систем лако одржава и надограђује. Творци Manjaro Linux-а су отишли корак даље и корисницима ставили на располагање два GUI shell-а за Pacman: Pamac и Octopi. Ова два shellPacman-а помало личе и имају улогу као Synaptic на Debian базираним системима, али су много простији и имају мање опција. У Xfce издању Manjaro Linux-a, Octopi и Pamac су се специјализовали и имају раздвојене улоге.

Octopi је прегледан алат, задужен за ажурирање софтвера, који нуди информације о застарелости пакета. Кликом на упозорење о застарелим пакетима отвара се листа пакета који су доступни за ажурирање. Octopi такође пружа информације кориснику о зависностима које ће бити инсталиране са новим пакетима.

Pamac се специјализовао за додавања и уклањања софтвера. Осим инсталације пакета из званичних ризница Pamac може да претражује и инсталира програме из AUR-а. За оне који нису користили Arch Linux, AUR је Arch Users Repository, ризница коју одржава Arch заједница и садржи PKBUILD-ове који омогућавају аутоматско компајлирање пакета из изворног кода, што Arch корисницима даје лак аутоматски приступ целокупном open source софтверу. Ово значи да, ако желите да знате да ли постоји неки open source програм из било које области примене, питајте Arch корисника, он ће вам у неколико кликова проверити да ли то постоји и у којој верзији. Pamac се добро сналази и са деинсталацијом пакета приликом које, осим основног пакета, уклања и све непотребне зависности које је родитељски пакет са собом повукао при инсталацији.

Само у Xfce издању функције Pamac-а и Octopi-а су раздвојене, у осталим издањима Octopi сем ажурирања софтвера може да служи и за додавање и уклањање пакета.

Инфраструктура и подршка

Важан сегмент сваког оперативног система је документација и подршка коју корисници могу употребити ради лакшег сналажења при коришћењу. Manjaro-ва инфраструктура је прилично добра, сајт је атрактиван и обезбеђује директно преузимање и преузимање доступних издања преко torrent-а, а такође ту су и wiki и форум за кориснике.

Међутим, најбољи ресурс за Manjaro Linux што се тиче помоћи корисницима, јесте његова компатибилност са Arch Linux-ом. ArchWiki је сјајан пример како се сређује документација која прати одређену дистрибуцију. Покривени су сви аспекти и детаљно објашњени, од постављања основе до конфигурације најситнијих детаља. Ово је огромна предност, а Manjaro је може користити на основу своје подударности са Arch-ом.

Закључак

Manjаro иако је прилично једноставан, није дистрибуција за апсолутне почетнике. Он је Arch за лење кориснике који више воле да форкују већ готово решење, него да га стварају од нуле. Manjaro у односу на Arch доноси поједностављену инсталацију десктоп ОС-а, нешто стабилније системске пакете у ризницама и два GUI shell-a за Pacman. Све остало је готово идентично као на Arch-у. Предност овакве филозофије је што добијате практично Arch десктоп са графичким окружењем и прединсталираним основним програмима за петнаест до двадесет минута, а не за два до три сата, колико је потребно да се то исто уради градњом Arch десктоп ОС-а од нуле.

Мане су што је Manjaro у старту створен као десктоп ОС и не може као Arch да буде сервер или нешто сасвим друго што напредни корисник може да изгради од Arch основе. Ову последњу тврдњу треба узети са доста резерве јер постоји Manjaro minimal NET edition која је попут Arch-а без графичког окружења и програма. Ово је пре основа за community editions Manjarо него за неку озбиљну изградњу система од нуле. Нема смисла Manjaro користити за нешто, што Arch ради много боље.

Manjaro је одлично решење за све кориснике који намеравају да једном испробају Arch Linux и слободно се може сматрати првом степеницом на том путу.

Користан линкови: [1] http://en.wikipedia.org/wiki/Manjaro
[2] http://manjaro.org/
[3] http://manjaro.org/get-manjaro/
[4] http://wiki.manjaro.org/index.php?title=Main_Page
[5] http://forum.manjaro.org/
[6] http://libretechtips.com/reviews-linux/manjaro-linux-0.8.9-cinnamon

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.