Прединсталациони критеријуми избора идеалне дистрибуције

У потрази за идеалном дистрибуцијом (3. део)

Аутор: Дејан Маглов

Ову епизоду потраге за идеалном дистрибуцијом настављамо на месту где смо у прошлој епизоди стали – код пакет менаџера. Ово је већ трећа епизода која се изнова враћа на ово парче GNU/Linux система.

Ово важно парче софтвера за GNU/ Linux нема адекватни пандан у Windows систему, па зато и представља највећу препреку почетницима да схвате нову GNU/Linux филозофију. Ипак, да бисмо још мало приближили пакет менаџер кориснику Windows-а, можемо рећи да Add/Remove (Programs and Features) програм из Control Panel-а понајвише личи на функцију пакет менаџера. Add/Remove програм има могућност да види, додаје и уклања поједине компоненте система, као и да види и уклања апликативни софтвер. Add/Remove програм није предвиђен за инсталирање апликативног софтвера на Windows-у и зато има само функцију прегледа и уклањања апликативног софтвера. Такође, Add/Remove програм нема моћ да види све компоненте система него само оне које је Windows предвидео да се могу додати или уклонити без већег угрожавања система.

Пакет менаџер је много моћнији. Он је једини посредник који везује GNU/Linux систем, софтвер и корисника. Без њега је немогуће инсталирати софтвер и уклонити софтвер из система. Он може да „види” све компоненте GNU/Linux оперативног система као и сав апликативни софтвер, па чак и онај који још није ни инсталиран. Он види све локалне изворе (тврди дискови, USB стикови, CD и DVD) и интернет изворе софтвера за једну дистрибуцију, наравно ако је рачунар већ повезан на интернет. Једноставним командама пакет менаџер је у стању, чак, да замени и Linux-ов кернел (опрез, јер је то главна компонента система – прим.аут.). С обзиром да види сав инсталирани софтвер и сав доступни неинсталирани софтвер, он је главни за обнову система и апликативног софтвера новим верзијама (енг. update и upgrade).

Надамо се да је сад довољно јасно колико је важан пакет менаџер за GNU/Linux. Ма колико ми посветили простора овој компоненти GNU/Linux-а, без личног контакта са њим нећете имати јасну слику колико је она важна. Исто тако постоји велики број пакет менаџера, тако да у овом серијалу не можемо све да их представимо. Како онда да почетници одаберу идеалну дистрибуцију по критеријуму пакет менаџера када не знају како изгледа нити знају како ради?

Критеријум избора према врсти инсталационог медија

GNU/Linux системи се најчешће испоручују у виду ISO слика за инсталационе медије (CD, DVD и USB стик). GNU/Linux инсталациони медији могу бити обични или „живи” инсталациони медији.

Са обичним инсталационим медијем су се срели сви који су икада инсталирали неки Windows оперативни систем. Обични инсталациони медиј је бутабилан, садржи инсталациони софтвер (инсталер), компресован софтвер система који се инсталира и импресован апликативни софтвер који ће бити прединсталиран са оперативним системом. Тек након инсталације и поновног покретања рачунара, корисник може да види свој нови оперативни систем.

Захваљујући томе што је GNU/Linux јако штедљив и не заузима много простора на медију, чак и кад је некомпресован, испоручује се у облику „живог” инсталационог медија. Корисници Windows-а нису могли да се сретну са оваквим начином инсталације система. „Живи” инсталациони медиј, било да је у питању CD, DVD или USB стик, јесте бутабилни медиј који подиже пун систем. Овако подигнут GNU/Linux не утиче на локалне тврде дискове (осим ако корисник изричито не захтева) и након искључивања рачунара неће остати никакав траг да је био подизан „живи” систем. Ово омогућава кориснику да види GNU/Linux у раду и пре него што га инсталира. „Живи” диск пружа пуну функционалност GNU/Linux-а, чији је носилац. Међутим, знатно је спорији него што ће то бити када буде инсталиран на локалну машину. Разлог томе је стално читање медија на сваки захтев корисника. Ако занемари спорост „живог” система, корисник може да провери подржаност хардвера, функционалност системског и прединсталираног апликативног софтвера.

Споредна функција „живих” медија јесте њихова едукативна улога, то јест могућност да почетника упознају са филозофијом GNU/Linux-а без опасности за локални систем. Овакав систем се не може покварити јер не постоји могућност брисања и измене датотека на „живом” медију. Све измене се раде само у радној меморији и нестају након рестарта система. У „живом” систему може чак да се инсталира нови програм и тако провери функционалност и начин рада пакет менаџера. Понављамо да је све могуће урадити са „живим” системом, па чак и инсталирање софтвера, али само ако имате довољно радне меморије јер те измене нису трајне него само виртуелне у радној меморији.

Ако нисте сигурни шта можете очекивати од неке одређене Linux дистрибуције, пробајте њен „живи” медиј. Пошто се не дистрибуирају све дистрибуције у виду „живог” инсталационог медија, своју потрагу за идеалном дистрибуцијом онда сужавате само на оне дистрибуције које нуде „живи” медиј. Са друге стране, ако имате представу шта ћете добити након инсталације и без провере живог медија, онда је обичан инсталациони медиј бољи за вас. Компресовањем софтвера може се спаковати више програма на мањи простор, па ћете или добити више прединсталираног апликативног софтвера, или ће тај обични инсталациони медиј бити мањи од живог медија, што штеди download мегабајте (штеди новац ако интернет плаћате по потрошњи – прим.аут.), или штеди време потребно за скидање ISO слике.

Морамо да скренемо пажњу на још једну врсту „живих” инсталационих медија. То су мини „живи” медији. Они подижу „живи” GNU/Linux систем без графичког окружења. Многе дистрибуције у својој понуди имају такве инсталационе медије. Намењени су првенствено серверима и другим машинама којима графичко окружење не треба. Једна од карактеристичних дистрибуција која се само тако испоручује, јесте Arch Linux.

Критеријум избора према врсти програма за инсталацију (инсталеру)

За инсталацију GNU/Linux-а на локалну машину је задужен инсталер. Без обзира да ли користите обичан или „живи” инсталациони медиј, за инсталацију система користићете инсталер. На обичном инсталационом медију он ће бити аутоматски покренут одмах након покретања система. На „живом” инсталационом медију ће вас највероватније инсталер дочекати на радној површи (енг. desktop) у облику иконице.

Постоје две врсте инсталера: текстуални и графички. Корисници Windows-а који су некада инсталирали Windows XP, могли су да виде обе врсте ових инсталера. Наиме, кад су покретали инсталацију Windows XP-а, прво их је дочекао текстуални инсталер који је био задужен за препознавање тврдог диска, партиција на њему, већ инсталираног система, проверу намере корисника да ли жели да поправи постојећи систем, инсталира нови, или upgrade-ује стари, припреми тврди диск (партиционисање, форматирање), и да иницијално копира потребан софтвер. Након првог рестарта се палио графички инсталер који је даље припремао и конфигурисао оперативни систем, распакивао и уређивао софтвер система.

GNU/Linux OS се инсталира само у једном пролазу. Први део инсталације се односи на препознавање хардвера, интернет конекције, конфигурисања локализације, временске зоне, припреме тврдог диска и пријављивања корисника. Други део инсталације, који следи у наставку, јесте аутоматизовано копирање софтвера, инсталација и конфигурисање. Након свега следи рестарт машине и тиме се завршава основна инсталација GNU/Linux-а.

Графички инсталери су једноставнији и претпостављају неке ствари које олакшавају инсталацију, као на пример претпоставка да постоји само један корисник којем аутоматски додељују администраторске привилегије. Графички инсталери, такође, помажу код одређивања временске зоне и припреме тврдог диска. Лаички гледано, графички инсталери су бољи за почетнике, али то не значи да су заправо бољи од текстуалних инсталера.

Текстуални инсталери захваљујући томе што заузимају мање места на инсталационом медију, могу да буду знатно компликованији. Њихова компликованост може да смета почетницима, али их искуснији корисници воле јер могу да обаве више подешавања у самом старту инсталације па им после инсталације остаје мање посла око подешавања система. Текстуални инсталери ништа не претпостављају, они питају за сва подешавања. Такође, они нису линеарни и задржавају се на неким подешавањима све док администратор не каже да је завршио, као на пример подешавање корисничких налога. Текстуални инсталер ће бити толико дуго на подешавању корисничких налога све док администратор не каже да је завршио. То администратору омогућава да већ у самом старту инсталације пријави више корисника са различитим привилегијама.

Да резимирамо: графички инсталери су једноставнији и бољи за почетнике. Нису ништа компликованији од Windows-ових инсталера, чак су и једноставнији.

Текстуални инсталери су мањи и компликованији. Намењени су напреднијим корисницима и администраторима. Омогућавају више подешавања система у самом старту инсталације, чиме се олакшава посао администратора након инсталације.

За крај епизоде

У овој епизоди дошли смо до инсталације GNU/Linux-а. Сад већ знамо за хардверска ограничења, а овог пута смо испробали „живе” медије и разматрали о врсти инсталера првенствено према искуству и предзнању о GNU/Linux-у. Пре него што притиснете дугме Install, прочитајте и наредни наставак овог серијала јер има критеријума које нисмо још обрадили.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.