Уговор Републике Србије са Mајкрософтом (7. део)

До сада у овом серијалу смо анализирали стање примене FLOSS-а у Србији и препоручили смо шта би требало урадити да би FLOSS имао значајније место у корист свих. Сматрамо да су наши предлози добри и да су реално испуњиви ако би се стекли одређени услови. Услови за остваривање наших препорука јесу политичка воља, боље информисање, већи утицај, боља организованост и већа активност FLOSS заједница Србије. Апели нису довољни за популаризацију FLOSS-а. Свет покрећу интереси и то углавном економски.

Интерес власника софтвера јесте да направи добар софтвер и да га рекламирају као најбољег за предвиђену функцију. Циљ компанија које стоје иза власничког софтвера, јесте да заузму монополистички положај како би могли свој производ да изнајмљују, а не да га продају. С тим циљем праве се картели компанија који на бази међусобног договора обезбеђују себи монополско место на тржишту. Постоји договор компанија власничког софтвера као и компанија који производе хардвер о заједничком наступању на тржишту. Компаније које заједно наступају, међусобно не конкуришу једна другој. Корисник је тако принуђен да, уколико жели да користи одређени производ, купи или изнајми производе још пет-шест компанија које су спрегнуте у том ланцу. Картелско повезивање је илегално у западном капитализму, али је тешко је доказати да је ово спрезање намерно. Праћење дешавања у IT индустрији јасно наводи на сумњу да картел постоји.

Следећи у низу интереса јесу дилери. Њихово задужење је да контролисано дистрибуирају хардвер и софтвер на одређеној територији. Они се труде да клијентима увек, када је то могуће, понуде пакет хардвера и власничког софтвера. Њихов интерес је да продају што више ових производа и да узму што већу маржу. И они, такође, имају интерес да изнајмљују власнички софтвер уместо да га трајно продају.

Крајњи корисник је последњи у том низу интереса који плаћа све. Овде морамо да станемо и раздвојимо правна од физичких лица. И једни и други имају интерес да користе рачунаре како би повећали своју продуктивност и олакшали себи рад.

Разлика између правних и физичких лица је у томе што физичка лица нико не проверава шта даље раде са својим хардвером и софтвером док се не појаве на тржишту са неким производом који је продукт тог хардвера и софтвера. Ово значи да физичка лица могу некажњено да користе пиратске копије софтвера док их користе у личне сврхе или да користе легални власнички софтвер и након истека периода изнајмљивања. Физичким лицима се нуде и јефтиније лиценце по принципу „ако прође, прошло је” (АПП). Компанијама је јасно да је инсистирање да физичка лица поштују лиценцу контрапродуктивно. За њих је боље да физичка лица користе пиратску копију њиховог производа, него да га уопште не користе. Иако на пиратерији губе велики приход, на овај начин се ствара зависност од њихових производа тако да на страни правних лица имају већу заступљеност и велики проценат наплате.

Правна лица немају избор уколико користе власнички софтвер. Они морају да буду легални јер их на то терају државни органи који су последња кључна карика у ланцу интереса. Не само да правна лица морају да плате све лиценце, него су чак те лиценце скупље за њих у односу на физичка лица. Који су онда интереси правних лица да користе власничке софтвере? Ту постоје објективни и субјективни разлози али и разлози који су плод заблуда и лоше информисаности.

Објективни разлози за коришћење власничког софтвера су:

• Непостојање FLOSS алтернатива за специфични софтвер потребан за обављање делатности.
• Не постоје FLOSS управљачки програми (енг. drivers) за специфични хардвер потребан за обављање делатности.
• Потреба за комуникацијом са сарадницима, клијентима, банком и државним органима који користе власнички софтвер и формате који су везани само за власнички софтвер.

Субјективни разлози су:

• Створена навика да се користи искључиво власнички софтвер.
• Непознавање FLOSS-а и његових могућности одбија експериментисање у условима пословног амбијента где је време једнако новац.
• Недовољна понуда обучених радника која би радила на FLOSS решењима.

FLOSS још увек прате гомиле заблуда које одбијају кориснике:

• FLOSS је претежак за коришћење и одржавање.
• Прелазак на FLOSS решења смањује продуктивност.
• FLOSS није безбедан јер иза њега не стоји фирма која га одржава.
• Модел развоја FLOSS-а не пружа никакве гаранције да ће одређени производ наставити да се развија.

Овакво стање „цементира” држава својом правном регулативом, својим информационим системом и инспекцијским надзором. Једини интерес државе јесте да обезбеди себи порез од продаје власничког софтвера и профита који се на тај начин остварује. Овде се крије привид да држава зарађује на власничком софтверу. Све док Србија користи власнички софтвер страних компанија, држава и њен буџет неће бити на добитку него на чистом губитку. Сви ти приходи који се остварују на основу наплате пореза на власнички софтвер, не подмирују трошкове лиценци власничког софтвера за рачунаре у државним органима ни трошкове инспекцијског надзора.

Анализом интересног ланца власничког софтвера може се закључити да стварни економски интерес за коришћење власничког софтвера имају само компаније које су власници тог софтвера и њихови дилери. Крајњи корисници имају делимични интерес јер обављају успешно своју делатност, али свој профит умањују плаћањем изнајмљивања „алата” за рад.

У условима када компаније власничког софтвера нису на територији државе корисника тих софтвера, држава може само да губи јер не узима порез на укупну добит те компаније. Порез од дистрибуције није довољан, јер он само смањује губитке у буџету. У овом ланцу интереса нешто није у реду. Како је могуће да овај интересни ланац опстаје, а да је једна карика (држава) на губитку, а друга (крајњи корисник), врло важна, дупло плаћа (кроз директно плаћање лиценци и посредно као буџетски обвезник) и тиме значајно умањује свој профит?

Ми, као бивша социјалистичка држава, потпуно смо се погубили у транзицији. Мало смо позаборављали дефиниције друштвених уређења. Јурећи за бољим животом, изгубили смо и оно што смо имали. Средства за рад су из руку радника уз њихово прећутно одобрење прешла у руке државе да би их и држава за мале паре предала у руке капиталисте (власника предузећа). Дефиниција капитализма гласи да је то такав тип друштвеног уређења у којем је капиталиста власник средстава за производњу и да на основу тог власништва остварује право на добит. Сад долазимо до апсурда. Модернизацијом средстава за производњу наши капиталисти су увели компјутере у све сегменте пословања. Компјутери пак, користе власнички софтвер који су по закону о интелектуалној својини увек у власништву власника софтвера, према томе, наш капиталиста није у потпуности власник средстава за производњу и зато своју добит мора да дели са правим власником.

Ако наш капиталиста жели да задржи сву добит од свог посла, мора да поврати власништво над средствима за производњу. Требало би да то буде један од основних интереса за коришћење FLOSS-а у пословне сврхе. Некад због специфичности посла и окружења није могуће користити FLOSS решења, али у принципу у интересу власника јесте да користи, кад год је то могуће, софтвер који је под јавном лиценцом и омогућава му да поврати власништво над средствима за производњу.

Изнајмљивање средстава за производњу (власничког софтвера) би требало да значи да је одржавање истих одговорност правог власника (власника софтвера). Међутим, у пракси то није баш тако. Enterprise одржавање власничког софтвера се додатно наплаћује, а лиценце покривају само право на коришћење тј. чисти намет на власничко право.

Одржавање FLOSS решења је одговорност корисника. Постоје гомиле бесплатне документације о начину одржавања FLOSS решења тако да корисник може сам да га одржава, али исто тако може и да пита за савет FLOSS заједницу која углавном брзо реагује и може да реши већину битних проблема. У интересу FLOSS заједница је да се популаризује употреба FLOSS-а у пословне сврхе. FLOSS заједнице су флексибилне и верујемо да би брзо могле да реагују на измене климе (већи интерес за одржавање пословних система) и да обезбеде легалну enterprise подршку.

Српске FLOSS заједнице већ показују знање и умеће у развијању српске Linux дистрибуције и у случају повећаног интересовања барем једна може да буде понуђена са enterprise подршком.

Програмери би могли да се не сложе са нама и да кажу да им концепција власничког софтвера више одговара. Ми мислимо да нису у праву и да ће преласком на FLOSS имати више посла. Концепт комерцијалног OSS-а па чак и власничког софтвера који може да се портује на OS отвореног кôда, неће им смањити приходе, имаће мању конкуренцију великих фирми које производе софтвер, радиће за познатог наручиоца. Концепт власничког софтвера није измишљен за малог програмера, него да заштити интересе великих компанија. Велике компаније немају проблем да за мале паре откупе добру идеју од малог програмера, или му је чак украду, уколико идеју није адекватно заштитио. Copyright није прилагођен малом програмеру, превише је скуп и компликован за њега. Трећи интерес програмера да пређу на OSS, јесте тај да алат за програмера апликација за власнички софтвер је такође власнички софтвер па према томе и ту мали програмер губи део своје добити.

Масовније прихватање FLOSS-а, нарочито у пословном окружењу, отвара могућност даљег развоја IT индустрије који је овог пута базиран на OSS-у. Сви школовани програмери не могу да се запосле у великим фирмама власничког софтвера. Овим се отвара простор за мање софтверске фирме које ће развијати OSS решење или нудити услуге везане за OSS. Држава која је била губитник у ланцу интереса око власничког софтвера, делимичним преласком фирми на FLOSS ће изгубити нешто прихода од пореза на промет власничког софтвера. То може да надокнади из пореза на добит нових OSS фирми. Са друге стране, држава такође мора да барем делимично пређе на FLOSS. То раде земље Европске уније па према томе то је будућност и српске администрације. Ове три године, колико важе лиценце за Microsoft-ове производе по уговору који је и повод за овај серијал, треба искористити за почетак промене курса и преусмеравање администрације на FLOSS. На руку FLOSS-а би требало да иде и чињеница да Мicrosoft више не пружа подршку за Windows XP. Наш предлог је да се прелазак на FLOSS управо покрене преласком тих рачунара на неку лаганију верзију Linux-а и провери колико такво решење може да задовољи потребе корисника тих рачунара. Исправни рачунари свакако нису за рециклажу. У најгорем случају, могу бити донирани некој школи која нема рачунаре. Ми верујемо да ће наставници знати шта ће са њима.

Интерес одговорне државе јесте да има балансирани однос између прикупљеног пореза на промет власничког софтвера и трошкова лиценци за власнички софтвер у својој администрацији. Затим да својим деловањем не намеће непотребни трошак фирмама у виду обавезе да користе власнички софтвер да би комуницирале са државом. На крају, али можда и најважније, да својим деловањем омогући несметани развој свих грана IT индустрије па и оне базиране на OSS-у.

Овај наставак серијала „Уговор Републике Србије са Microsoft-ом” је природно дошао до теме коришћења FLOSS-а у пословном окружењу, али се то одлично уклапа у нови концепт ЛиБРЕ! часописа који има план да се више обраћа пословним корисницима. Овог пута смо акценат ставили на економске интересе коришћења OSS-а (комерцијалног и бесплатног софтвера отвореног кôда). Поред економског интереса, ту постоји интерес заштите приватности, интерес веће контроле система, сигурности, независности од вендора (власника софтвера), развоја из сопствених ресурса и други.

О овим и другим интересима неће бити речи унутар овог серијала, али ће бити у осталим чланцима овог часописа. У овом серијалу је остала још једна важна тема – FLOSS заједнице, анализа стања и препоруке.

Претходни део | Наставак