Vaš posao, open-sors posao (4. deo) – Manifest GNU-a

Autor: Dejan Maglov

Objavljujući do sada nastavke ovog serijala, osetili smo da u priči nešto nedostaje. Priča o profitu koji je vezan za softver otvorenog koda nepotpuna je ako se ne vratimo korenima i još jednom ne razjasnimo osnovne pojmove.

Ovom prilikom koristimo tridesetogodišnjicu Manifesta GNU-a da još jednom skrenemo pažnju na taj vrlo važan dokument. Dugo smo razmišljali da li samo da postavimo link ka ovom dokumentu, ili da ga objavimo i mi u celosti i tako doprinesemo da ovaj dokument, koji je temelj postojanja i ovog časopisa, pročita što više ljudi. Podsetićemo starije korisnike slobodnog softvera da ovo nije prvi put da se objavljuje Manifest GNU-a u časopisu na srpskom jeziku. Ekipa Gnuzile je već objavila ovaj dokument u aprilu 2006. godine u svom specijalnom izdanju objavljenom povodom posete Ričarda Stolmana Beogradu (https://dl.dropboxusercontent.com/u/844096/GNUzilla/GNUzillaRMS.pdf).

Tridesetogodišnja vremenska distanca je vrlo malo nagrizla osnovne postulate ovog dokumenta što daje dodatnu vrednost istom. Zato vam toplo preporučujemo da ponovo pročitate ovaj dokument ako ste ga već ranije čitali, ili ga pročitajte prvi put da bi vam bilo jasno zašto slobodni softver treba da postoji.

***

Ričard Stolman
prevod na srpski jezik: Strahinja Radić

Donji manifest GNU-a je napisao Ričard Stolman na početku projekta GNU (1985. godina) da bi obezbedio učešće i podršku projektu. Prvih nekoliko godina Manifest je neznatno ažuriran kako bi izrazio razvoj projekta, ali od 1987. godine nije menjan jer ga je već videlo mnogo ljudi u takvom obliku.

Izmene na izvornom tekstu su izvršene prvenstveno jer su uobičajeni nesporazumi, koji su mogli biti izbegnuti drugačijim izborom reči. Fusnote koje su dodate 1993. godine pomažu da se određeni delovi razjasne.

Aktuelne informacije o dostupnom GNU-ovom softveru pogledajte na našem veb-serveru, http://www.gnu.org. Za informacije o načinu na koji nam možete pomoći, pogledajte http://www.gnu.org/help/help.html.

GNU, što znači Gnu nije Juniks, naziv je potpunog softverskog sistema kompatibilnog sa Juniksom, koji pišem da bih ga besplatno dao svima koji mogu da ga koriste.(1) Pomaže mi nekolicina drugih dobrovoljaca. Prilozi u vremenu, novcu, programima i opremi su nam veoma potrebni.

Za sada imamo uređivač teksta Emaks (Emacs) sa Lispom (Lisp) za pisanje naredbi uređivača, korektor izvornog koda, generator raščlanjivača saglasan sa Jakom (yacc), linker i oko trideset pet pomoćnih programa. Šel (interpretator naredbi) je skoro dovršen. Novi prenosivi optimizujući prevodilac za Ce (C) je preveo sam sebe i možda će biti objavljen ove godine (1985). Početno jezgro postoji, ali je potrebno još dosta odlika da bi se imitirao Juniks. Čim jezgro i prevodilac budu dovršeni, biće moguće raspodeljivati sistem GNU pogodan za razvoj programa. Koristićemo Teh (TeX) za formatiranje teksta, ali se radi i na enrofu (nroff). Koristićemo i slobodni, prenosivi prozorski sistem Iks (X). Posle ovoga dodaćemo prenosivi Opšti Lisp, igru Carstvo (Empire), program za tabelarno računanje (spreadsheet) i stotine drugih stvari, zajedno sa dokumentacijom. Nadamo se da ćemo na kraju obezbediti sve one korisne stvari koje se obično isporučuju sa sistemom Juniks, i više od toga.

GNU će moći da pokreće programe za Juniks, ali neće biti istovetan Juniksu. Ugradićemo sva poboljšanja koja su se pokazala kao praktična na osnovu našeg iskustva sa drugim operativnim sistemima. Konkretno, planiramo da imamo duga imena datoteka (više od osam karaktera), brojeve verzija datoteka, neprobojan sistem datoteka, možda dopunu naziva datoteka, podršku za prikaz nezavisan od terminala i možda prozorski sistem zasnovan na Lispu kroz koji nekolicina programa u Lispu i obični programi za Juniks mogu da dele ekran. I Ce i Lisp će biti dostupni kao sistemski programski jezici. Pokušaćemo da podržimo UUCP (UUCP), MIT-ov Haosnet (Chaosnet) i Internetske protokole za komuniciranje.

GNU je prevashodno namenjen mašinama sa virtualnom memorijom u klasi 68000/16000 jer su one najlakše za prilagođavanje. Dodatni trud da se on prilagodi manjim mašinama je ostavljen nekome ko želi da ga koristi na njima.

Kako bismo izbegli strašnu zabunu, molim vas da slovo „G” u reči „GNU” izgovarate kao „G” (ne kao „dži”), kada se ta reč odnosi na naš projekat.[1]

Smatram da je zlatno pravilo da, ukoliko mi se program sviđa, moram da ga podelim i sa drugima kojima se sviđa. Prodavci softvera žele da podele korisnike i onda da vladaju njima primoravanjem svakog korisnika da se složi da ga ne deli sa drugima. Ja odbijam da ovako onemogućim solidarnost sa drugim korisnicima. Ne mogu čiste svesti da potpišem ugovor o neobjavljivanju ili ugovor o softverskoj licenci. Godinama sam radio u Laboratoriji za veštačku inteligenciju (eng. Artificial Intelligence Lab – AIL) kako bih se odupirao takvim tendencijama i drugim negostoljubivostima, ali na kraju su preterali: nisam mogao da ostanem u instituciji gde mi se tako nešto nameće.

Kako bih mogao da nastavim da koristim računare čistog obraza, odlučio sam da sastavim dovoljan korpus slobodnog softvera kako bih bio u mogućnosti da ne koristim uopšte softver koji nije slobodan. Napustio sam AIL kako bih uskratio MIT-u svaki pravni izgovor da me spreče da distribuiram GNU.

Juniks nije za mene idealan sistem, ali nije ni tako loš. Osnovne osobine Juniksa se čine dobrim i mislim da bih mogao da popunim nedostatke u Juniksu bez njihovog kvarenja. Osim toga, sistem kompatibilan sa Juniksom bi mnogi prihvatili.

GNU nije u javnom vlasništvu. Svakom će biti dozvoljeno da menja i distribuira GNU, ali nijednom distributeru neće biti dozvoljeno da spreči dalju distribuciju. Takoreći, vlasničke izmene neće biti dozvoljene. Hoću da osiguram da sve verzije GNU-a ostanu slobodne.

Našao sam mnogo drugih programera koji su zagrejani za GNU i žele da pomognu.

Mnogo programera je nesrećno zbog komercijalizacije sistemskog softvera. Ona im možda omogućava da više zarađuju, ali i zahteva da se osećaju kao da su u sukobu sa drugim programerima umesto da ih doživljavaju kao prijatelje. Osnovni čin prijateljstva među programerima je deljenje programa. Današnji uobičajeni marketinški ugovori iz korena zabranjuju programerima da se odnose jedni prema drugima kao prema prijateljima. Kupac softvera mora da izabere između prijateljstva i poštovanja zakona. Prirodno, mnogi odlučuju da je prijateljstvo važnije, ali oni koji veruju u zakon se često ne osećaju lagodno ni sa jednim izborom. Oni postaju cinični i počinju da misle da je programiranje samo način za sticanje novca.

Radeći na GNU-u i koristeći ga, a ne vlasničke programe, možemo biti gostoljubivi prema svima i poštovati zakon. Uz sve to, GNU služi kao primer za ugled i barjak koji okuplja druge da nam se pridruže u deljenju. Ovo nam može pružiti osećaj harmonije koji je nemoguć ako koristimo neslobodni softver. Za polovinu programera sa kojima razgovaram, ovo je važna vrsta sreće koju novac ne može da zameni.

U današnje vreme, da biste videli spisak zadataka na kojima možete raditi, pogledajte http://fsf.org/campaigns/priority-projects i http://savannah.gnu.org/people/?type_id=1. Za druge načine na koje možete pomoći, pogledajte http://www.gnu.org/help/help.html.

Molim proizvođače računara za priloge u mašinama i novcu. Molim pojedince za priloge u programima i radu.

Ukoliko priložite računare, možete očekivati da će GNU na njima pre proraditi. Mašine bi trebalo da budu potpuni sistemi, spremni za upotrebu, sa dozvolom za kućnu upotrebu i bez potrebe za sofisticiranim hlađenjem ili napajanjem.

Našao sam veoma mnogo programera voljnih da povremeno rade na GNU-u. Za većinu projekata takav povremeni razdeljeni rad bi bio veoma težak za upravljanje. Nezavisno napisani delovi ne bi mogli da međusobno funkcionišu. Međutim, kod konkretnog posla zamene Juniksa, ovaj problem ne postoji. Potpun sistem Juniksa sadrži stotine pomoćnih programa, od kojih je svaki pisan odvojeno. Većina propisa o sprezi je ograničena kompatibilnošću sa Juniksom. Ako svaki donator napiše kompatibilnu zamenu za jedan Juniksov pomoćni program i učini da ona na pravi način zamenjuje original na sistemu Juniksa, onda će ovi pomoćni programi funkcionisati na pravi način kada se sastave. Čak i kada bi Marfi stvorio nekoliko neočekivanih problema, spajanje ovih delova će biti izvodljiv zadatak. (Jezgro će zahtevati bližu saradnju i njega će razvijati manja, kompaktnija grupa.)

Ukoliko dobijem priloge u novcu, biću u mogućnosti da zaposlim nekoliko ljudi na stalnom ili povremenom radu. Plata neće biti visoka po programerskim standardima, ali ja tražim ljude za koje je izgradnja duha zajedništva isto toliko važna kao i zarađivanje. Ovo vidim kao način da omogućim posvećenim ljudima da svoju punu pažnju posvete radu na GNU-u i tako ih poštedim potrebe da zarađuju za život na drugi način.

Kada se jednom napravi GNU, svako će moći da koristi dobar sistemski softver slobodno, baš kao što diše vazduh.(2)

Ovo znači mnogo više od izbegavanja cene za Juniksovu licencu. Ovo znači da će se izbeći mnogo nepotrebnog udvostručavanja truda u sistemskom programiranju. Ovaj trud može da se umesto toga usmeri na unapređivanje mogućnosti softvera.

Potpuni izvorni kod sistema će biti dostupan svima. Kao posledica ovoga, korisnik kome su potrebne promene u sistemu će uvek imati slobodu da ih sam načini, ili da zaposli programera ili firmu da ih načine umesto njega. Korisnici više neće biti prepušteni na milost i nemilost jednom programeru ili firmi koja poseduje izvorni kod i koja je jedina u mogućnosti da menja softver.

Škole će moći da obezbede bolje obrazovno okruženje koje će podsticati sve učenike da proučavaju i poboljšavaju sistemski kod. U računarskoj laboratoriji na Harvardu je važilo pravilo da se nijedan program ne može instalirati na sistem ako mu izvorni kod nije dostupan javnosti i oni su se pridržavali tog pravila, odbijajući da instaliraju određene programe. To me je veoma inspirisalo.

Na kraju, prestaće suvišna razmatranja o tome ko poseduje sistemski softver, i šta sa njim sme a šta ne sme da se radi.

Ugovori koji primoravaju ljude da plate za korišćenje programa, uključujući licenciranje primeraka, uvek nose ogromnu cenu po društvo kroz nezgrapne mehanizme koji su potrebni da se ustanovi koliko (to jest, koje programe) neko mora da plati. Samo policijska država može da primora svakog da se pokori. Uzmimo za primer svemirsku stanicu gde se vazduh mora proizvoditi po visokoj ceni: naplaćujući svakom ko diše po litru vazduha može da bude pošteno, ali nošenje gas maske sa meračem po ceo dan i noć se ne može tolerisati čak iako svi mogu da priušte da plate račun za vazduh. I sveprisutne TV kamere koje nadgledaju da možda ne skidate maske su sramota. Bolje je podržati fabriku vazduha porezom po glavi stanovnika i otarasiti se maski.

Kopiranje celog ili delova programa je za programera isto toliko prirodno kao i disanje i isto toliko produktivno. Moralo bi da bude isto toliko slobodno.

„Niko ga neće koristiti ako je besplatan, jer to znači da se ne može pouzdati u podršku.”

„Mora se platiti za program da bi se platilo obezbeđivanje podrške.”

Ako bi ljudi radije platili za GNU i podršku nego nabavili GNU besplatno bez podrške, firma koja obezbeđuje samo podršku ljudima koji su nabavili GNU besplatno bi trebalo da bude profitabilna.(3)

Moramo da napravimo razliku između podrške u obliku stvarnog programiranja i običnog održavanja. Ovo prvo je nešto na šta se ne može osloniti kod prodavaca softvera. Ako vaš problem ne muči dovoljno ljudi, prodavac će vam reći da se gubite.

Ako vaše poslovanje mora da se osloni na podršku, jedini način je da posedujete sav potreban izvorni kod i alate. Tada možete zaposliti bilo koju osobu da vam reši problem. Vi niste prepušteni na milost i nemilost jednoj osobi. Sa Juniksom, zbog cene izvornog koda, većina firmi o ovome ne vredi ni da razmišlja. Sa GNU-om, ovo će biti jednostavno. Još uvek će biti moguće da ne postoji kompetentna osoba, ali za ovaj problem nije kriv način raspodele. GNU ne rešava sve svetske probleme, već samo neke od njih.

U međuvremenu, korisnicima koji ne znaju ništa o računarima je potrebno održavanje: obavljanje poslova koje bi oni lako uradili, samo što ne znaju kako.

Takve usluge bi mogle da obezbede firme koje prodaju samo usluge održavanja i popravke. Ukoliko je tačno da će korisnici radije utrošiti novac za proizvod sa podrškom, onda će oni isto toliko biti voljni da kupe podršku a da proizvod dobiju besplatno. Firme za podršku će se nadmetati u kvalitetu i ceni. Korisnici neće biti vezani ni za jednu određenu firmu. Za to vreme, oni oni kojima podrška nije potrebna će moći da koriste program bez potrebe da plaćaju podršku.

„Ne možete da zainteresujete mnogo ljudi bez reklame, a da biste to omogućili, morate da naplaćujete za program.”

„Ne vredi reklamirati program koji ljudi mogu da dobiju besplatno.”

Postoje razni oblici besplatnog ili veoma jeftinog publiciteta koji mogu da se iskoriste za informisanje velikog broja korisnika računara o nečemu kao što je GNU. Verovatno se može dopreti do većeg broja korisnika računara reklamom. Ako je ovo stvarno tako, posao koji reklamira uslugu umnožavanja i slanja GNU-a poštom za novac bi trebalo da bude dovoljno uspešan da isplati reklamiranje i stvori zaradu. Na taj način će ga plaćati samo korisnici koji imaju koristi od reklamiranja.

Sa druge strane, ukoliko mnogo ljudi dobije GNU od svojih prijatelja, i takve firme ne uspeju, ovo će pokazati da reklama nije bila stvarno potrebna za širenje GNU-a. Zašto zagovornici slobodnog tržišta ne puste slobodno tržište da o ovome samo odluči?(4)

„Mojoj firmi je za ostvarivanje prednosti nad konkurencijom potreban vlasnički operativni sistem.”

GNU će izbaciti softver operativnih sistema iz sveta konkurencije. Nećete biti u mogućnosti da ostvarite prednost u ovoj oblasti, ali ni vaši konkurenti neće moći da ostvare prednost nad vama. Vi i oni ćete se takmičiti u drugim oblastima, zajednički napredujući u ovoj. Ako je vaša delatnost prodaja operativnog sistema, GNU vam se neće sviđati, ali to je vaš problem. Ako je vaša delatnost nešto drugo, GNU vas može spasti od uvlačenja u skupi posao prodaje operativnih sistema.

Voleo bih da vidim kako se izgradnja GNU-a podržava poklonima velikog broja proizvođača i korisnika, smanjujući troškove za sve.(5)

„Zar programeri ne zaslužuju nagradu za kreativnost?”

Ukoliko išta zaslužuje nagradu, onda je to doprinos društvu. Kreativnost može da predstavlja doprinos društvu, ali samo ako je društvu dopušteno da koristi njene rezultate. Ako programeri zaslužuju nagradu zbog stvaranja inovativnih programa, po nekoj analogiji zaslužuju i da budu kažnjeni ako sprečavaju korišćenje tih programa.

„Zar programeru ne bi trebalo dozvoliti da traži nagradu za svoju kreativnost?”

Nema ništa loše u želji da se rad isplati, ili traženja da se uveća nečiji prihod – sve dok se ne koriste destruktivna sredstva. Ali sredstva koja su danas uobičajena na polju softvera su zasnovana na destrukciji.

Izvlačenje novca od korisnika programa sprečavajući ih da ga koriste je destruktivno, jer ograničenja smanjuju dužinu korišćenja i broj načina na koji program može da se koristi. Ovim se smanjuje količina dobra koje čovečanstvo dobija od programa. Kada je namerno odlučeno da se ograniči, štetne posledice te odluke predstavljaju namernu destrukciju.

Razlog zbog kojeg dobar građanin ne koristi takva destruktivna sredstva da bi postao bogatiji je, što ako bi svi tako činili, svi bismo postali siromašniji usled međusobne destruktivnosti. Ovo je kantovska etika ili Zlatno pravilo. Kako mi se ne sviđaju posledice koje bi usledile ukoliko bi svako nagomilavao informacije, moram da to shvatim kao pogrešno. Izuzetno, želja da se bude nagrađen za kreativnost ne opravdava lišavanje sveta u celini te kreativnosti ili njenog dela.

„Neće li programeri umreti od gladi?”

Mogao bih da odgovorim da niko nije primoran da bude programer. Većina nas ne može da zaradi novac za stajanje na ulici i kreveljenje. Ali, zauzvrat, mi nismo osuđeni da provedemo živote u stajanju na ulici i kreveljenju, i gladovanju. Jednostavno, radimo nešto drugo.

Ali to je pogrešan odgovor jer prihvata skrivenu pretpostavku onoga koji je postavio to pitanje da programerima neće biti isplaćen ni dinar bez vlasništva nad softverom. Sve ili ništa.

Međutim, pravi razlog zašto programeri neće umreti od gladi je što će još uvek biti moguće da budu plaćeni za programiranje, samo ne toliko kao sada.

Sprečavanje kopiranja nije jedina osnova za poslovanje zasnovano na softveru. To je najčešća osnova jer donosi najviše novca. Kad bi bilo zabranjeno ili odbijeno od strane kupaca, softverski posao bi prešao na druge načine organizacije koji se sada ređe koriste. Uvek postoje razni načini da se organizuje bilo koji posao.

Verovatno programiranje neće biti toliko unosno na novim osnovama kao što je sada, ali to nije argument protiv promene. Ne smatra se nepravdom visina sadašnjih plata prodavaca. Kada bi programeri isto toliko zarađivali, i to bi bila nepravda. (U praksi bi oni i dalje značajno više zarađivali.)

„Zar ljudi nemaju pravo da kontrolišu kako im se koristi kreativnost?”

„Kontrola nad korišćenjem ideja” zapravo predstavlja kontrolu nad životima drugih ljudi, i obično se koristi da im zagorča život.

Ljudi koji su pažljivo proučavali pitanje prava intelektualne svojine(6) (naprimer, pravnici) kažu da ne postoje suštinska prava na intelektualnu svojinu. Vrste takozvanih prava na intelektualnu svojinu koje propisuje vlada su stvorene posebnim pravnim aktima u konkretne svrhe.

Naprimer, sistem patenata je uspostavljen kako bi podstakao pronalazače da otkriju detalje svojih izuma. Njegov cilj je da pomogne društvu, a ne pronalazačima. Tada je životni vek patenta od 17 godina bio kratak kada se uporedi sa brzinom napretka tehnologije. Kako su patenti od značaja samo za proizvođače, za koje su cena i namera ugovora o licenciranju mali kada se uporede sa uspostavljanjem proizvodnje, patenti često ne čine mnogo štete. Oni ne smetaju većini pojedinaca koji koriste patentirane proizvode.

Ideja o autorskim pravima nije postojala u stara vremena, kada su tvorci često kopirali druge u neintelektualnim delima. Ova praksa je bila korisna, i bila je jedini način da njihova dela prežive, pa makar i delimično. Sistem autorskih prava je stvoren isključivo za svrhu podsticanja stvaranja. U domenu za koji je zamišljen — knjige, koje su ekonomično mogle da se kopiraju samo preko štamparske prese — on je činio malo štete, i nije predstavljao prepreku većini pojedinaca koji čitaju knjige.

Sva prava intelektualne svojine su samo licence koje daruje društvo, jer se mislilo, ispravno ili pogrešno, da će društvo kao celina od njih imati koristi. Ali u konkretnoj situaciji moramo da se zapitamo: da li je za nas bolje da dozvolimo takvo licenciranje? Za šta ovlašćujemo određenu osobu?

Današnji programi su veoma različiti od knjiga pre stotinu godina. Činjenica da je najlakši način da se program umnoži umnožavanje programa između bližnjih, činjenica da program poseduje i izvorni kod i objektni kod koji se razlikuju, i činjenica da se program koristi, a ne čita i ne uživa, se kombinuju, stvarajući situaciju u kojoj osoba koja nameće autorska prava šteti društvu kao celini i materijalno i duhovno, a to ne bi smela da radi bez obzira na to da li joj zakon to dozvoljava ili ne.

„Uz konkurenciju se bolje radi.”

Paradigma konkurencije je trka: nagrađivanjem pobednika, podstičemo svakoga da trči brže. Kad kapitalizam stvarno ovako funkcioniše, to je dobro, ali njegovi branioci greše u pretpostavci da on uvek ovako funkcioniše. Ako trkači zaborave za šta se nudi nagrada i namere da pobede po svaku cenu, oni mogu da razviju drugačije strategije, kao što je napadanje drugih trkača. Ako se trkači potuku, svi će zakasniti.

Vlasnički i softver zatvorenog koda su moralni ekvivalenti trkača koji se tuku. Tužno je što je to tako, ali jedini sudija koji postoji se ne protivi tuči — on je samo propisuje („Na svakih deset metara protivnika možete da udarite jednom”). A trebalo bi da ih razdvoji i kazni za sam pokušaj tuče.

„Neće li svi prestati da programiraju bez novčanog podsticaja?”

Ustvari, mnogi ljudi će programirati bez apsolutno ikakvog novčanog podsticaja. Programiranje nekima predstavlja neodoljivu fascinaciju, i to obično onima koji su u njemu najbolji. Ne manjka profesionalnih muzičara koji se bave muzikom, iako ne postoji nada da tako zarade za život.

Ali, ustvari, ovo pitanje, iako često postavljano, nije primereno situaciji. Plaćanje programerima neće nestati, već će se samo smanjiti. Dakle, pravo pitanje je da li će iko programirati sa smanjenim novčanim podsticajem? Moje iskustvo pokazuje da hoće.

Preko deset godina mnogi od najboljih programera u svetu su radili u Laboratoriji za veštačku inteligenciju, za mnogo manje novca nego što su mogli da zarade bilo gde drugde. Ali su zaradili mnogo vrsta nenovčanih nagrada: naprimer, slavu i zahvalnost. Osim toga, kreativnost je i zabavna, što je samo po sebi nagrada.

Ali, kada im je ponuđena prilika da obavljaju isti interesantan posao za mnogo novca, većina njih je napustila posao.

Ono što pokazuju činjenice je da će ljudi programirati i iz drugih razloga osim bogatstva – ali ako im se omogući i da puno zarade, to će očekivati i zahtevati. Organizacije sa niskim zaradama lošije prolaze od onih sa visokim zaradama, ali se to ne bi dešavalo ukoliko bi one sa većim zaradama bile zabranjene.

„Očajnički su nam potrebni programeri. Ukoliko oni zahtevaju da prestanemo da pomažemo bližnjima, moramo da ih poslušamo.”

Nikada nećete biti toliko očajni da poslušate ovakvu vrstu zahteva. Setite se: „Milione za odbranu, ali ni dinara za harač!”[2]

„Programeri moraju nekako da zarađuju za život.”

Gledano na kratke staze, ovo je tačno. Međutim, postoje brojni načini na koje programeri mogu da zarade za život bez prodavanja prava na korišćenje programa. Taj način je sada uobičajen jer programerima i biznismenima donosi najviše novca, a ne zato što je jedini način da se zarađuje za život. Lako je naći druge načine ukoliko želite da ih nađete. Evo nekoliko primera.

Proizvođač koji napravi novu vrstu računara će platiti za prilagođavanje operativnog sistema novom hardveru.

Prodaja usluga obuke i održavanja može takođe da uposli programere.

Ljudi sa novim idejama bi mogli da raspodeljuju programe kao friver(7), tražeći priloge od zadovoljnih korisnika, ili prodajući usluge održavanja. Sretao sam ljude koji već uspešno rade na takav način.

Korisnici sa sličnim potrebama mogu da stvore korisničke grupe i plaćaju članarinu. Grupa bi sklopila ugovor sa programerskim firmama da pišu programe koje bi članovi grupe želeli da koriste.

Pretpostavimo da je svako ko kupi računar obavezan da plati x procenata cene za račun softverskog poreza. Vlada bi ovo davala agenciji kao što je NZS (Nacionalna zadužbina za softver) za pokrivanje troškova razvoja softvera.

Ali, ako kupac računara sam priloži za izgradnju softvera, bio bi izuzet iz plaćanja poreza. Mogao bi da uloži u projekat po svom izboru — često birajući ga jer se nada da će koristiti njegov rezultat kada on bude završen. Može da bude zaslužan za bilo koji iznos priloga do punog iznosa poreza koji je morao da plati.

Ukupni porez bi mogao da bude izabran glasanjem oporezovanih, i izvagan u skladu sa iznosom koji će im biti naplaćen.

Posledice bi bile sledeće:

• Zajednica korisnika računara bi podržavala izgradnju softvera.
• Ova zajednica bi odlučivala o tome koji nivo podrške joj je potreban.
• Korisnici koji posvećuju posebnu pažnju tome na koje projekte je potrošen njihov deo mogu ovo sami da izaberu.

Dugoročno gledano, oslobađanje programa je korak napred prema postrestriktivnom svetu, u kome niko neće morati da naporno radi samo da bi zaradio za život. Ljudi će moći da se posvete aktivnostima koje su zabavne, kao što je programiranje, posle provođenja neophodnih deset sati nedeljno na neophodnim poslovima kao što su zakonodavstvo, porodično savetovanje, opravka robota i istraživanje asteroida. Neće biti potrebe da se zarađuje za život od programiranja.

Mi smo već sada veoma smanjili obim posla koji celo društvo mora da obavi za celokupnu produktivnost, ali samo mali deo ovoga se pretvorio u slobodno vreme za radnike jer je neophodno mnogo neproduktivnih uz produktivne aktivnosti. Glavni uzroci ovoga su birokratija i izometrične borbe protiv konkurencije. Slobodni softver će veoma smanjiti ove otežavajuće okolnosti u proizvodnji softvera. Mi to moramo da uradimo, kako bi se tehnički dobici u produktivnosti pretvorili u smanjenje posla koji moramo da obavimo.

¹ Ovde je izbor reči bio nepažljiv. Namera je bila da niko neće morati da plati za dozvolu da koristi sistem GNU-a. Međutim, reč „free” (slobodno, besplatno) ovo ne stavlja doznanja, i ljudi ih često interpretiraju kao da neće morati, ili će morati veoma malo da plate za primerke GNU-a. Ovo nikad nije bila željena zamisao. Kasnije, manifest pominje mogućnost postojanja firmi koje nude uslugu distribucije zarad profita. Kasnije sam naučio da pažljivo razlikujem „slobodno” (eng. free) u smislu slobode i „besplatno” (eng. free) u smislu cene. Slobodni softver je softver koji korisnici mogu da raspodeljuju i menjaju. Neki korisnici mogu da dobiju primerke besplatno, dok drugi plaćaju za dobijanje primeraka, i ako plaćanje pomaže unapređenju softvera, tim bolje. Bitno je da svako ko poseduje primerak ima slobodu da sarađuje u njegovom korišćenju sa drugima.

² Ovo je drugo mesto na kojem nisam pažljivo napravio razliku između dva različita značenja reči „free” (eng. free = „slobodno” ili „besplatno”). Rečenica takva kakva je nije pogrešna — možete da nabavite primerke GNU-ovog softvera besplatno, od vaših prijatelja ili preko mreže. Ali ona navodi na pogrešan zaključak.

³ Danas postoji nekoliko takvih firmi.

⁴ Zadužbina za slobodni softver se deset godina uglavnom finansira iz službe za distribuciju – iako je ona fondacija, a ne firma. Možete i da naručujete stvari od ZSS-a.

⁵ Nekoliko računarskih firmi je 1991. sponzorisalo održavanje GNU-ovog prevodioca za Ce.

₆ Osamdesetih još uvek nisam shvatao koliko je zbunjujuće govoriti o „pitanju” „intelektualne svojine”. Taj izraz je očito nastao iz predrasude. Činjenica da on izjednačava mnoge različite zakone, koji pokreću sasvim različita pitanja, je tananija. Sada svima tražim da u potpunosti odbace izraz „intelektualna svojina”, kako ne bi nekoga naveli da zaključi da ovi zakoni čine jedno celovito pitanje. Način na koji se može biti jasniji je da se o patentima, autorskim pravima i robnim markama raspravlja odvojeno. Pogledajte dalje objašnjenje načina na koji ovaj izraz širi konfuziju i dvosmislenost.

⁷ Naknadno smo naučili da razlikujemo „slobodan softver” i „friver”. Izraz „friver” označava softver koji možete da ponovo distribuirate, ali obično vam nije dozvoljeno da ga proučavate i menjate njegov izvorni kod, pa većina frivera nije slobodan softver.

Primedbe prevodioca:

¹ Ova napomena se odnosi na englesku verziju. [SR]

² Poznata izjava Tomasa Džefersona. [SR]

* * *

Manifest GNU-a je uspešno započeo projekat koji i danas živi. Jedino što možemo da primetimo da nije zaživeo čisti GNU OS nego GNU/Linuks što ni malo ne umanjuje značaj ovog projekta i njegove prvobitne ciljeve. Naprotiv, ovakav ishod samo potvrđuje da je Manifest uspeo u nameri da obezbedi podršku i učešće programera iz celog sveta.

Pre trideset godina smo imali samo vlasnički komercijalni i besplatni vlasnički softver takozvani friver (eng. freeware). Od Manifesta se razvija i slobodni softver koji u sebi objedinjuje sledeće osobine:

1. to je softver otvorenog koda,
2. objavljen je pod licencom koja dozvoljava slobodno korišćenje u bilo koju svrhu, proučavanje koda, izmenu koda i redistribuciju koda,
3. licenca slobodnog softvera zabranjuje da izmenjeni slobodni softver može da postane vlasnički softver (zatvorenog koda).

Manifest samo ovakav softver smatra potpuno slobodnim.

Od objave manifesta najveća zabuna u vezi s ovim dokumentom leži u činjenici da se često, slučajno ili namerno, pogrešno tumači reč sloboda (eng. free). Istina engleska reč za slobodu je višeznačna i može se tumačiti i kao besplatno. Autor manifesta u više navrata naglašava da je ovde reč o slobodi a ne isključivo o nečemu što je besplatno.

Ako se ovakva sloboda dâ softveru, on praktično postaje besplatan, naročito u internetskoj eri, ili može biti samo jednokratno prodat. Manifest zato propisuje šta je moralno naplatiti u slobodnom softveru da bi on ostao potpuno slobodan. Mogu se naplatiti sve sekundarne aktivnosti oko slobodnog softvera kao što su distribuiranje slobodnog softvera (Fondacija za slobodan softver), podrška i održavanje (Red Het, SUSE Enterprajz), edukacije, školovanje i sertifikacija (Red Het), proizvodi koji nastaju kao plod rada na slobodnom softveru (Piksel), razvoj specifičnih softvera po narudžbi za slobodni softver i reklamiranje (Gugl).

Slobodan softver očigledno sužava prostor mogućnost zarade na softveru. Ovo je osnovni razlog zašto se nije ostvarilo predviđanje iz Manifesta da će slobodni softver, nakon što bude razvijen, „ukinuti” softver zatvorenog koda. Interes da vlasnički softver opstane imaju kompanije i većina programera koji ne žele da se odreknu visokih primanja. Zasada nije promenjeno zakonodavstvo koje bi ukinulo ili ograničilo kopirajt (isključivo pravo na kopiranje softvera); i dok sami korisnici ne budi odbili da kupuju vlasnički softver, paralelno će egzistirati slobodni i vlasnički softver.

Između ove dve sasvim suprotstavljene struje (vlasnički i slobodni softver) nastala je i pomirljiva struja softvera otvorenog koda. Softver otvorenog koda (eng. open-source software – OSS) treba da pomiri dve suprotstavljene struje i ima ideju da je koegzistencija moguća. OSS jeste otvorenog koda, ali ne mora biti potpuno slobodan softver jer svojom licencom ograničava prava korisnika na korišćenje u bilo koju svrhu, redistribuciju, izmenu koda i slična ograničenja. OSS može da bude komercijalni softver, ali i ne mora. Kada želimo da objedinimo slobodni softver i softver otvorenog koda, koristimo skraćenicu FLOSS.

Činjenica je da skoro svaka komercijalizacija slobodnog softvera dovodi do određenih ograničenja i gubitka dela slobode softvera. Zbog toga u ovom serijalu pričamo upravo o OSS-u i samo eventualno pominjemo ograničenja koja komercijalizacija nameće, čime takav softver prestaje da bude potpuno slobodan. Pošto smo još jednom razjasnili osnovne pojmove, možemo od narednog broja da nastavimo da istražujemo OSS modele poslovanja.