Ваш посао, опен-сорс посао (4. део) – Манифест ГНУ-а

Аутор: Дејан Маглов

Објављујући до сада наставке овог серијала, осетили смо да у причи нешто недостаје. Прича о профиту који је везан за софтвер отвореног кода непотпуна је ако се не вратимо коренима и још једном не разјаснимо основне појмове.

Овом приликом користимо тридесетогодишњицу Манифеста ГНУ-а да још једном скренемо пажњу на тај врло важан документ. Дуго смо размишљали да ли само да поставимо линк ка овом документу, или да га објавимо и ми у целости и тако допринесемо да овај документ, који је темељ постојања и овог часописа, прочита што више људи. Подсетићемо старије кориснике слободног софтвера да ово није први пут да се објављује Манифест ГНУ-а у часопису на српском језику. Екипа Гнузиле је већ објавила овај документ у априлу 2006. године у свом специјалном издању објављеном поводом посете Ричарда Столмана Београду (https://dl.dropboxusercontent.com/u/844096/GNUzilla/GNUzillaRMS.pdf).

Тридесетoгодишња временска дистанца је врло мало нагризла основне постулате овог документа што даје додатну вредност истом. Зато вам топло препоручујемо да поново прочитате овај документ ако сте га већ раније читали, или га прочитајте први пут да би вам било јасно зашто слободни софтвер треба да постоји.

***

Ричард Столман
превод на српски језик: Страхиња Радић

Доњи манифест ГНУ-а је написао Ричард Столман на почетку пројекта ГНУ (1985. година) да би обезбедио учешће и подршку пројекту. Првих неколико година Манифест је незнатно ажуриран како би изразио развој пројекта, али од 1987. године није мењан јер га је већ видело много људи у таквом облику.

Измене на изворном тексту су извршене првенствено јер су уобичајени неспоразуми, који су могли бити избегнути другачијим избором речи. Фусноте које су додате 1993. године помажу да се одређени делови разјасне.

Актуелне информације о доступном ГНУ-овом софтверу погледајте на нашем веб-серверу, http://www.gnu.org. За информације о начину на који нам можете помоћи, погледајте http://www.gnu.org/help/help.html.

ГНУ, што значи Гну није Јуникс, назив је потпуног софтверског система компатибилног са Јуниксом, који пишем да бих га бесплатно дао свима који могу да га користе.(1) Помаже ми неколицина других добровољаца. Прилози у времену, новцу, програмима и опреми су нам веома потребни.

За сада имамо уређивач текста Емакс (Emacs) са Лиспом (Lisp) за писање наредби уређивача, коректор изворног кода, генератор рашчлањивача сагласан са Јаком (yacc), линкер и око тридесет пет помоћних програма. Шел (интерпретатор наредби) је скоро довршен. Нови преносиви оптимизујући преводилац за Це (C) је превео сам себе и можда ће бити објављен ове године (1985). Почетно језгро постоји, али је потребно још доста одлика да би се имитирао Јуникс. Чим језгро и преводилац буду довршени, биће могуће расподељивати систем ГНУ погодан за развој програма. Користићемо Тех (TeX) за форматирање текста, али се ради и на енрофу (nroff). Користићемо и слободни, преносиви прозорски систем Икс (X). После овога додаћемо преносиви Општи Лисп, игру Царство (Empire), програм за табеларно рачунање (spreadsheet) и стотине других ствари, заједно са документацијом. Надамо се да ћемо на крају обезбедити све оне корисне ствари које се обично испоручују са системом Јуникс, и више од тога.

ГНУ ће моћи да покреће програме за Јуникс, али неће бити истоветан Јуниксу. Уградићемо сва побољшања која су се показала као практична на основу нашег искуства са другим оперативним системима. Конкретно, планирамо да имамо дуга имена датотека (више од осам карактера), бројеве верзија датотека, непробојан систем датотека, можда допуну назива датотека, подршку за приказ независан од терминала и можда прозорски систем заснован на Лиспу кроз који неколицина програма у Лиспу и обични програми за Јуникс могу да деле екран. И Це и Лисп ће бити доступни као системски програмски језици. Покушаћемо да подржимо УУЦП (UUCP), МИТ-ов Хаоснет (Chaosnet) и Интернетске протоколе за комуницирање.

ГНУ је превасходно намењен машинама са виртуалном меморијом у класи 68000/16000 јер су оне најлакше за прилагођавање. Додатни труд да се он прилагоди мањим машинама је остављен некоме ко жели да га користи на њима.

Како бисмо избегли страшну забуну, молим вас да слово „Г” у речи „ГНУ” изговарате као „Г” (не као „џи”), када се та реч односи на наш пројекат.[1]

Сматрам да је златно правило да, уколико ми се програм свиђа, морам да га поделим и са другима којима се свиђа. Продавци софтвера желе да поделе кориснике и онда да владају њима приморавањем сваког корисника да се сложи да га не дели са другима. Ја одбијам да овако онемогућим солидарност са другим корисницима. Не могу чисте свести да потпишем уговор о необјављивању или уговор о софтверској лиценци. Годинама сам радио у Лабораторији за вештачку интелигенцију (енг. Artificial Intelligence Lab – АИЛ) како бих се одупирао таквим тенденцијама и другим негостољубивостима, али на крају су претерали: нисам могао да останем у институцији где ми се тако нешто намеће.

Како бих могао да наставим да користим рачунаре чистог образа, одлучио сам да саставим довољан корпус слободног софтвера како бих био у могућности да не користим уопште софтвер који није слободан. Напустио сам АИЛ како бих ускратио МИТ-у сваки правни изговор да ме спрече да дистрибуирам ГНУ.

Јуникс није за мене идеалан систем, али није ни тако лош. Основне особине Јуникса се чине добрим и мислим да бих могао да попуним недостатке у Јуниксу без њиховог кварења. Осим тога, систем компатибилан са Јуниксом би многи прихватили.

ГНУ није у јавном власништву. Сваком ће бити дозвољено да мења и дистрибуира ГНУ, али ниједном дистрибутеру неће бити дозвољено да спречи даљу дистрибуцију. Такорећи, власничке измене неће бити дозвољене. Хоћу да осигурам да све верзије ГНУ-а остану слободне.

Нашао сам много других програмера који су загрејани за ГНУ и желе да помогну.

Много програмера је несрећно због комерцијализације системског софтвера. Она им можда омогућава да више зарађују, али и захтева да се осећају као да су у сукобу са другим програмерима уместо да их доживљавају као пријатеље. Основни чин пријатељства међу програмерима је дељење програма. Данашњи уобичајени маркетиншки уговори из корена забрањују програмерима да се односе једни према другима као према пријатељима. Купац софтвера мора да изабере између пријатељства и поштовања закона. Природно, многи одлучују да је пријатељство важније, али они који верују у закон се често не осећају лагодно ни са једним избором. Они постају цинични и почињу да мисле да је програмирање само начин за стицање новца.

Радећи на ГНУ-у и користећи га, а не власничке програме, можемо бити гостољубиви према свима и поштовати закон. Уз све то, ГНУ служи као пример за углед и барјак који окупља друге да нам се придруже у дељењу. Ово нам може пружити осећај хармоније који је немогућ ако користимо неслободни софтвер. За половину програмера са којима разговарам, ово је важна врста среће коју новац не може да замени.

У данашње време, да бисте видели списак задатака на којима можете радити, погледајте http://fsf.org/campaigns/priority-projects и http://savannah.gnu.org/people/?type_id=1. За друге начине на које можете помоћи, погледајте http://www.gnu.org/help/help.html.

Молим произвођаче рачунара за прилоге у машинама и новцу. Молим појединце за прилоге у програмима и раду.

Уколико приложите рачунаре, можете очекивати да ће ГНУ на њима пре прорадити. Машине би требало да буду потпуни системи, спремни за употребу, са дозволом за кућну употребу и без потребе за софистицираним хлађењем или напајањем.

Нашао сам веома много програмера вољних да повремено раде на ГНУ-у. За већину пројеката такав повремени раздељени рад би био веома тежак за управљање. Независно написани делови не би могли да међусобно функционишу. Међутим, код конкретног посла замене Јуникса, овај проблем не постоји. Потпун систем Јуникса садржи стотине помоћних програма, од којих је сваки писан одвојено. Већина прописа о спрези је ограничена компатибилношћу са Јуниксом. Ако сваки донатор напише компатибилну замену за један Јуниксов помоћни програм и учини да она на прави начин замењује оригинал на систему Јуникса, онда ће ови помоћни програми функционисати на прави начин када се саставе. Чак и када би Марфи створио неколико неочекиваних проблема, спајање ових делова ће бити изводљив задатак. (Језгро ће захтевати ближу сарадњу и њега ће развијати мања, компактнија група.)

Уколико добијем прилоге у новцу, бићу у могућности да запослим неколико људи на сталном или повременом раду. Плата неће бити висока по програмерским стандардима, али ја тражим људе за које је изградња духа заједништва исто толико важна као и зарађивање. Ово видим као начин да омогућим посвећеним људима да своју пуну пажњу посвете раду на ГНУ-у и тако их поштедим потребе да зарађују за живот на други начин.

Када се једном направи ГНУ, свако ће моћи да користи добар системски софтвер слободно, баш као што дише ваздух.(2)

Ово значи много више од избегавања цене за Јуниксову лиценцу. Ово значи да ће се избећи много непотребног удвостручавања труда у системском програмирању. Овај труд може да се уместо тога усмери на унапређивање могућности софтвера.

Потпуни изворни код система ће бити доступан свима. Као последица овога, корисник коме су потребне промене у систему ће увек имати слободу да их сам начини, или да запосли програмера или фирму да их начине уместо њега. Корисници више неће бити препуштени на милост и немилост једном програмеру или фирми која поседује изворни код и која је једина у могућности да мења софтвер.

Школе ће моћи да обезбеде боље образовно окружење које ће подстицати све ученике да проучавају и побољшавају системски код. У рачунарској лабораторији на Харварду је важило правило да се ниједан програм не може инсталирати на систем ако му изворни код није доступан јавности и они су се придржавали тог правила, одбијајући да инсталирају одређене програме. То ме је веома инспирисало.

На крају, престаће сувишна разматрања о томе ко поседује системски софтвер, и шта са њим сме а шта не сме да се ради.

Уговори који приморавају људе да плате за коришћење програма, укључујући лиценцирање примерака, увек носе огромну цену по друштво кроз незграпне механизме који су потребни да се установи колико (то јест, које програме) неко мора да плати. Само полицијска држава може да примора сваког да се покори. Узмимо за пример свемирску станицу где се ваздух мора производити по високој цени: наплаћујући сваком ко дише по литру ваздуха може да буде поштено, али ношење гас маске са мерачем по цео дан и ноћ се не може толерисати чак иако сви могу да приуште да плате рачун за ваздух. И свеприсутне ТВ камере које надгледају да можда не скидате маске су срамота. Боље је подржати фабрику ваздуха порезом по глави становника и отарасити се маски.

Копирање целог или делова програма је за програмера исто толико природно као и дисање и исто толико продуктивно. Морало би да буде исто толико слободно.

„Нико га неће користити ако је бесплатан, јер то значи да се не може поуздати у подршку.”

„Мора се платити за програм да би се платило обезбеђивање подршке.”

Ако би људи радије платили за ГНУ и подршку него набавили ГНУ бесплатно без подршке, фирма која обезбеђује само подршку људима који су набавили ГНУ бесплатно би требало да буде профитабилна.(3)

Морамо да направимо разлику између подршке у облику стварног програмирања и обичног одржавања. Ово прво је нешто на шта се не може ослонити код продаваца софтвера. Ако ваш проблем не мучи довољно људи, продавац ће вам рећи да се губите.

Ако ваше пословање мора да се ослони на подршку, једини начин је да поседујете сав потребан изворни код и алате. Тада можете запослити било коју особу да вам реши проблем. Ви нисте препуштени на милост и немилост једној особи. Са Јуниксом, због цене изворног кода, већина фирми о овоме не вреди ни да размишља. Са ГНУ-ом, ово ће бити једноставно. Још увек ће бити могуће да не постоји компетентна особа, али за овај проблем није крив начин расподеле. ГНУ не решава све светске проблеме, већ само неке од њих.

У међувремену, корисницима који не знају ништа о рачунарима је потребно одржавање: обављање послова које би они лако урадили, само што не знају како.

Такве услуге би могле да обезбеде фирме које продају само услуге одржавања и поправке. Уколико је тачно да ће корисници радије утрошити новац за производ са подршком, онда ће они исто толико бити вољни да купе подршку а да производ добију бесплатно. Фирме за подршку ће се надметати у квалитету и цени. Корисници неће бити везани ни за једну одређену фирму. За то време, они они којима подршка није потребна ће моћи да користе програм без потребе да плаћају подршку.

„Не можете да заинтересујете много људи без рекламе, а да бисте то омогућили, морате да наплаћујете за програм.”

„Не вреди рекламирати програм који људи могу да добију бесплатно.”

Постоје разни облици бесплатног или веома јефтиног публицитета који могу да се искористе за информисање великог броја корисника рачунара о нечему као што је ГНУ. Вероватно се може допрети до већег броја корисника рачунара рекламом. Ако је ово стварно тако, посао који рекламира услугу умножавања и слања ГНУ-а поштом за новац би требало да буде довољно успешан да исплати рекламирање и створи зараду. На тај начин ће га плаћати само корисници који имају користи од рекламирања.

Са друге стране, уколико много људи добије ГНУ од својих пријатеља, и такве фирме не успеју, ово ће показати да реклама није била стварно потребна за ширење ГНУ-а. Зашто заговорници слободног тржишта не пусте слободно тржиште да о овоме само одлучи?(4)

„Мојој фирми је за остваривање предности над конкуренцијом потребан власнички оперативни систем.”

ГНУ ће избацити софтвер оперативних система из света конкуренције. Нећете бити у могућности да остварите предност у овој области, али ни ваши конкуренти неће моћи да остваре предност над вама. Ви и они ћете се такмичити у другим областима, заједнички напредујући у овој. Ако је ваша делатност продаја оперативног система, ГНУ вам се неће свиђати, али то је ваш проблем. Ако је ваша делатност нешто друго, ГНУ вас може спасти од увлачења у скупи посао продаје оперативних система.

Волео бих да видим како се изградња ГНУ-а подржава поклонима великог броја произвођача и корисника, смањујући трошкове за све.(5)

„Зар програмери не заслужују награду за креативност?”

Уколико ишта заслужује награду, онда је то допринос друштву. Креативност може да представља допринос друштву, али само ако је друштву допуштено да користи њене резултате. Ако програмери заслужују награду због стварања иновативних програма, по некој аналогији заслужују и да буду кажњени ако спречавају коришћење тих програма.

„Зар програмеру не би требало дозволити да тражи награду за своју креативност?”

Нема ништа лоше у жељи да се рад исплати, или тражења да се увећа нечији приход – све док се не користе деструктивна средства. Али средства која су данас уобичајена на пољу софтвера су заснована на деструкцији.

Извлачење новца од корисника програма спречавајући их да га користе је деструктивно, јер ограничења смањују дужину коришћења и број начина на који програм може да се користи. Овим се смањује количина добра које човечанство добија од програма. Када је намерно одлучено да се ограничи, штетне последице те одлуке представљају намерну деструкцију.

Разлог због којег добар грађанин не користи таква деструктивна средства да би постао богатији је, што ако би сви тако чинили, сви бисмо постали сиромашнији услед међусобне деструктивности. Ово је кантовска етика или Златно правило. Како ми се не свиђају последице које би уследиле уколико би свако нагомилавао информације, морам да то схватим као погрешно. Изузетно, жеља да се буде награђен за креативност не оправдава лишавање света у целини те креативности или њеног дела.

„Неће ли програмери умрети од глади?”

Могао бих да одговорим да нико није приморан да буде програмер. Већина нас не може да заради новац за стајање на улици и кревељење. Али, заузврат, ми нисмо осуђени да проведемо животе у стајању на улици и кревељењу, и гладовању. Једноставно, радимо нешто друго.

Али то је погрешан одговор јер прихвата скривену претпоставку онога који је поставио то питање да програмерима неће бити исплаћен ни динар без власништва над софтвером. Све или ништа.

Међутим, прави разлог зашто програмери неће умрети од глади је што ће још увек бити могуће да буду плаћени за програмирање, само не толико као сада.

Спречавање копирања није једина основа за пословање засновано на софтверу. То је најчешћа основа јер доноси највише новца. Кад би било забрањено или одбијено од стране купаца, софтверски посао би прешао на друге начине организације који се сада ређе користе. Увек постоје разни начини да се организује било који посао.

Вероватно програмирање неће бити толико уносно на новим основама као што је сада, али то није аргумент против промене. Не сматра се неправдом висина садашњих плата продаваца. Када би програмери исто толико зарађивали, и то би била неправда. (У пракси би они и даље значајно више зарађивали.)

„Зар људи немају право да контролишу како им се користи креативност?”

„Контрола над коришћењем идеја” заправо представља контролу над животима других људи, и обично се користи да им загорча живот.

Људи који су пажљиво проучавали питање права интелектуалне својине(6) (например, правници) кажу да не постоје суштинска права на интелектуалну својину. Врсте такозваних права на интелектуалну својину које прописује влада су створене посебним правним актима у конкретне сврхе.

Например, систем патената је успостављен како би подстакао проналазаче да открију детаље својих изума. Његов циљ је да помогне друштву, а не проналазачима. Тада је животни век патента од 17 година био кратак када се упореди са брзином напретка технологије. Како су патенти од значаја само за произвођаче, за које су цена и намера уговора о лиценцирању мали када се упореде са успостављањем производње, патенти често не чине много штете. Они не сметају већини појединаца који користе патентиране производе.

Идеја о ауторским правима није постојала у стара времена, када су творци често копирали друге у неинтелектуалним делима. Ова пракса је била корисна, и била је једини начин да њихова дела преживе, па макар и делимично. Систем ауторских права је створен искључиво за сврху подстицања стварања. У домену за који је замишљен — књиге, које су економично могле да се копирају само преко штампарске пресе — он је чинио мало штете, и није представљао препреку већини појединаца који читају књиге.

Сва права интелектуалне својине су само лиценце које дарује друштво, јер се мислило, исправно или погрешно, да ће друштво као целина од њих имати користи. Али у конкретној ситуацији морамо да се запитамо: да ли је за нас боље да дозволимо такво лиценцирање? За шта овлашћујемо одређену особу?

Данашњи програми су веома различити од књига пре стотину година. Чињеница да је најлакши начин да се програм умножи умножавање програма између ближњих, чињеница да програм поседује и изворни код и објектни код који се разликују, и чињеница да се програм користи, а не чита и не ужива, се комбинују, стварајући ситуацију у којој особа која намеће ауторска права штети друштву као целини и материјално и духовно, а то не би смела да ради без обзира на то да ли јој закон то дозвољава или не.

„Уз конкуренцију се боље ради.”

Парадигма конкуренције је трка: награђивањем победника, подстичемо свакога да трчи брже. Кад капитализам стварно овако функционише, то је добро, али његови браниоци греше у претпоставци да он увек овако функционише. Ако тркачи забораве за шта се нуди награда и намере да победе по сваку цену, они могу да развију другачије стратегије, као што је нападање других тркача. Ако се тркачи потуку, сви ће закаснити.

Власнички и софтвер затвореног кода су морални еквиваленти тркача који се туку. Тужно је што је то тако, али једини судија који постоји се не противи тучи — он је само прописује („На сваких десет метара противника можете да ударите једном”). А требало би да их раздвоји и казни за сам покушај туче.

„Неће ли сви престати да програмирају без новчаног подстицаја?”

Уствари, многи људи ће програмирати без апсолутно икаквог новчаног подстицаја. Програмирање некима представља неодољиву фасцинацију, и то обично онима који су у њему најбољи. Не мањка професионалних музичара који се баве музиком, иако не постоји нада да тако зараде за живот.

Али, уствари, ово питање, иако често постављано, није примерено ситуацији. Плаћање програмерима неће нестати, већ ће се само смањити. Дакле, право питање је да ли ће ико програмирати са смањеним новчаним подстицајем? Моје искуство показује да хоће.

Преко десет година многи од најбољих програмера у свету су радили у Лабораторији за вештачку интелигенцију, за много мање новца него што су могли да зараде било где другде. Али су зарадили много врста неновчаних награда: например, славу и захвалност. Осим тога, креативност је и забавна, што је само по себи награда.

Али, када им је понуђена прилика да обављају исти интересантан посао за много новца, већина њих је напустила посао.

Оно што показују чињенице је да ће људи програмирати и из других разлога осим богатства – али ако им се омогући и да пуно зараде, то ће очекивати и захтевати. Организације са ниским зарадама лошије пролазе од оних са високим зарадама, али се то не би дешавало уколико би оне са већим зарадама биле забрањене.

„Очајнички су нам потребни програмери. Уколико они захтевају да престанемо да помажемо ближњима, морамо да их послушамо.”

Никада нећете бити толико очајни да послушате овакву врсту захтева. Сетите се: „Милионе за одбрану, али ни динара за харач!”[2]

„Програмери морају некако да зарађују за живот.”

Гледано на кратке стазе, ово је тачно. Међутим, постоје бројни начини на које програмери могу да зараде за живот без продавања права на коришћење програма. Тај начин је сада уобичајен јер програмерима и бизнисменима доноси највише новца, а не зато што је једини начин да се зарађује за живот. Лако је наћи друге начине уколико желите да их нађете. Ево неколико примера.

Произвођач који направи нову врсту рачунара ће платити за прилагођавање оперативног система новом хардверу.

Продаја услуга обуке и одржавања може такође да упосли програмере.

Људи са новим идејама би могли да расподељују програме као фривер(7), тражећи прилоге од задовољних корисника, или продајући услуге одржавања. Сретао сам људе који већ успешно раде на такав начин.

Корисници са сличним потребама могу да створе корисничке групе и плаћају чланарину. Група би склопила уговор са програмерским фирмама да пишу програме које би чланови групе желели да користе.

Претпоставимо да је свако ко купи рачунар обавезан да плати x процената цене за рачун софтверског пореза. Влада би ово давала агенцији као што је НЗС (Национална задужбина за софтвер) за покривање трошкова развоја софтвера.

Али, ако купац рачунара сам приложи за изградњу софтвера, био би изузет из плаћања пореза. Могао би да уложи у пројекат по свом избору — често бирајући га јер се нада да ће користити његов резултат када он буде завршен. Може да буде заслужан за било који износ прилога до пуног износа пореза који је морао да плати.

Укупни порез би могао да буде изабран гласањем опорезованих, и изваган у складу са износом који ће им бити наплаћен.

Последице би биле следеће:

• Заједница корисника рачунара би подржавала изградњу софтвера.
• Ова заједница би одлучивала о томе који ниво подршке јој је потребан.
• Корисници који посвећују посебну пажњу томе на које пројекте је потрошен њихов део могу ово сами да изаберу.

Дугорочно гледано, ослобађање програма је корак напред према пострестриктивном свету, у коме нико неће морати да напорно ради само да би зарадио за живот. Људи ће моћи да се посвете активностима које су забавне, као што је програмирање, после провођења неопходних десет сати недељно на неопходним пословима као што су законодавство, породично саветовање, оправка робота и истраживање астероида. Неће бити потребе да се зарађује за живот од програмирања.

Ми смо већ сада веома смањили обим посла који цело друштво мора да обави за целокупну продуктивност, али само мали део овога се претворио у слободно време за раднике јер је неопходно много непродуктивних уз продуктивне активности. Главни узроци овога су бирократија и изометричне борбе против конкуренције. Слободни софтвер ће веома смањити ове отежавајуће околности у производњи софтвера. Ми то морамо да урадимо, како би се технички добици у продуктивности претворили у смањење посла који морамо да обавимо.

¹ Овде је избор речи био непажљив. Намера је била да нико неће морати да плати за дозволу да користи систем ГНУ-а. Међутим, реч „free” (слободно, бесплатно) ово не ставља дознања, и људи их често интерпретирају као да неће морати, или ће морати веома мало да плате за примерке ГНУ-а. Ово никад није била жељена замисао. Касније, манифест помиње могућност постојања фирми које нуде услугу дистрибуције зарад профита. Касније сам научио да пажљиво разликујем „слободно” (енг. free) у смислу слободе и „бесплатно” (енг. free) у смислу цене. Слободни софтвер је софтвер који корисници могу да расподељују и мењају. Неки корисници могу да добију примерке бесплатно, док други плаћају за добијање примерака, и ако плаћање помаже унапређењу софтвера, тим боље. Битно је да свако ко поседује примерак има слободу да сарађује у његовом коришћењу са другима.

² Ово је друго место на којем нисам пажљиво направио разлику између два различита значења речи „free” (енг. free = „слободно” или „бесплатно”). Реченица таква каква је није погрешна — можете да набавите примерке ГНУ-овог софтвера бесплатно, од ваших пријатеља или преко мреже. Али она наводи на погрешан закључак.

³ Данас постоји неколико таквих фирми.

⁴ Задужбина за слободни софтвер се десет година углавном финансира из службе за дистрибуцију – иако је она фондација, а не фирма. Можете и да наручујете ствари од ЗСС-а.

⁵ Неколико рачунарских фирми је 1991. спонзорисало одржавање ГНУ-овог преводиоца за Це.

₆ Осамдесетих још увек нисам схватао колико је збуњујуће говорити о „питању” „интелектуалне својине”. Тај израз је очито настао из предрасуде. Чињеница да он изједначава многе различите законе, који покрећу сасвим различита питања, је тананија. Сада свима тражим да у потпуности одбаце израз „интелектуална својина”, како не би некога навели да закључи да ови закони чине једно целовито питање. Начин на који се може бити јаснији је да се о патентима, ауторским правима и робним маркама расправља одвојено. Погледајте даље објашњење начина на који овај израз шири конфузију и двосмисленост.

⁷ Накнадно смо научили да разликујемо „слободан софтвер” и „фривер”. Израз „фривер” означава софтвер који можете да поново дистрибуирате, али обично вам није дозвољено да га проучавате и мењате његов изворни код, па већина фривера није слободан софтвер.

Примедбе преводиоца:

¹ Ова напомена се односи на енглеску верзију. [СР]

² Позната изјава Томаса Џеферсона. [СР]

* * *

Манифест ГНУ-а је успешно започео пројекат који и данас живи. Једино што можемо да приметимо да није заживео чисти ГНУ ОС него ГНУ/Линукс што ни мало не умањује значај овог пројекта и његове првобитне циљеве. Напротив, овакав исход само потврђује да је Манифест успео у намери да обезбеди подршку и учешће програмера из целог света.

Пре тридесет година смо имали само власнички комерцијални и бесплатни власнички софтвер такозвани фривер (eng. freeware). Од Манифеста се развија и слободни софтвер који у себи обједињује следеће особине:

1. то је софтвер отвореног кода,
2. објављен је под лиценцом која дозвољава слободно коришћење у било коју сврху, проучавање кода, измену кода и редистрибуцију кода,
3. лиценца слободног софтвера забрањује да измењени слободни софтвер може да постане власнички софтвер (затвореног кода).

Манифест само овакав софтвер сматра потпуно слободним.

Од објаве манифеста највећа забуна у вези с овим документом лежи у чињеници да се често, случајно или намерно, погрешно тумачи реч слобода (енг. free). Истина енглеска реч за слободу је вишезначна и може се тумачити и као бесплатно. Аутор манифеста у више наврата наглашава да је овде реч о слободи а не искључиво о нечему што је бесплатно.

Ако се оваква слобода дâ софтверу, он практично постаје бесплатан, нарочито у интернетској ери, или може бити само једнократно продат. Манифест зато прописује шта је морално наплатити у слободном софтверу да би он остао потпуно слободан. Могу се наплатити све секундарне активности око слободног софтвера као што су дистрибуирање слободног софтвера (Фондација за слободан софтвер), подршка и одржавање (Ред Хет, СУСЕ Ентерпрајз), едукације, школовање и сертификација (Ред Хет), производи који настају као плод рада на слободном софтверу (Пиксел), развој специфичних софтвера по наруџби за слободни софтвер и рекламирање (Гугл).

Слободан софтвер очигледно сужава простор могућност зараде на софтверу. Ово је основни разлог зашто се није остварило предвиђање из Манифеста да ће слободни софтвер, након што буде развијен, „укинути” софтвер затвореног кода. Интерес да власнички софтвер опстане имају компаније и већина програмера који не желе да се одрекну високих примања. Засада није промењено законодавство које би укинуло или ограничило копирајт (искључиво право на копирање софтвера); и док сами корисници не буди одбили да купују власнички софтвер, паралелно ће егзистирати слободни и власнички софтвер.

Између ове две сасвим супротстављене струје (власнички и слободни софтвер) настала је и помирљива струја софтвера отвореног кода. Софтвер отвореног кода (енг. open-source software – ОСС) треба да помири две супротстављене струје и има идеју да је коегзистенција могућа. ОСС јесте отвореног кода, али не мора бити потпуно слободан софтвер јер својом лиценцом ограничава права корисника на коришћење у било коју сврху, редистрибуцију, измену кода и слична ограничења. ОСС може да буде комерцијални софтвер, али и не мора. Када желимо да објединимо слободни софтвер и софтвер отвореног кода, користимо скраћеницу ФЛОСС.

Чињеница је да скоро свака комерцијализација слободног софтвера доводи до одређених ограничења и губитка дела слободе софтвера. Због тога у овом серијалу причамо управо о ОСС-у и само евентуално помињемо ограничења која комерцијализација намеће, чиме такав софтвер престаје да буде потпуно слободан. Пошто смо још једном разјаснили основне појмове, можемо од наредног броја да наставимо да истражујемо ОСС моделе пословања.