Хуманоцентрични поглед на кибернетичку сигурност

Аутор: Лиора

Након „цурења” Сноуденових докумената, прсти који су упирани према дигиталним заједницама као параноичним људима са алуминијском фолијом на глави, сада се могу уперити директно на сопствено чело са питањем „Да ли сам и ја праћен(а)?”

Данас је прича о сигурности појединца у кибернетичком простору еволуирала кроз поимање дигиталне сфере као сфере са реалним пријетњама које долазе са више страна, транснационално и децентрализирано. Прије појаве саме технологије и Интернета, физичке пријетње по појединца су биле схваћене као најгори облик напада. Транзицијом система сигурности из чврстог, националног оквира у индивидуални гдје је појединац темељ добре сигурности, парадигма је постала флуиднија. Прича о дигиталним правима и слободама се одвија свакодневно, на технолошким и нетехнолошким конференцијама, са аргументима за и против, те је уско повезана са индивидуалном сигурношћу у кибернетичкој сфери.

Сигурност Ваших дигиталних радњи и система је постала нова црна тачка дигиталног доба! Ако се вратимо у хисторијат криптографије, она је била резервисана за милитарне кругове који су је користили у сврху сакривања рањивих података од пријатељских и непријатељских страна. Криптографију је најлакше објаснити путем математике. Ако посматрамо математику, коју је већина презирала у току школовања као немушти сет бројева, као један од најфункционалнијих глобалних језика, добићемо слику о суштини енкрипције у уском смислу. Енкрипција је процес осигуравања информације која једино може бити учитана од стране приматеља и пошиљаоца и не дешава се нужно у дигиталном свијету. Базични коријен енкрипције смо користили и користимо у дневном разговору са колегама/ицама – „Хеј, јеси чуо за оно?”. Ако особа нема „кључ” којим отвара појам „оно” и не зна о чему се ради, неће моћи дешифрирати крајњу поруку. Уколико особа посједује „кључ” и познаје ситуацију, онда ће одговорити у складу са питањем. Енкрипција је, дакле, јединствена форма шифровања и дио је шире криптографске слике која се бави промјеном података у области криптологије чији је крајњи циљ иновација, посматрање и успостављање метода за заштиту података енкрипцијом. У овом малом омажу криптографији, долазимо до појма традиционалне сигурности у дигиталном добу.

Дигитална револуција није тиха. Она се одвија сваке секунде у свим сферама актера друштва, међу којима су и крајњи корисници. Када говоримо о сигурности, визуализирамо особу или групу у униформи која даноноћно бди и чува нас од различитих злонамјерних актера. Такав облик „тврде” сигурности ствара нелагоду свима који су промишљали о слободи и њеним оквирима која је по први пут реална у дигиталној сфери. Сами дискурс и парадигма сигурности у дигиталној сфери је епицентар „нове меке” моћи која користи заговарање, адвокатуру, модификацију, дипломатију и индивидуалну сигурност. Сваки корисник може и мора да изгради своју сигурност на најбољи начин који може. Иако потпуна сигурност не постоји, могуће је калкулисати и прихватити минимални ризик у сврху максималне безбедности. Хуманоцентрични облик сигурности је основна полазна тачка заштите и слободе индивидуе у дигиталном простору. Но, управо сама хуманоцентрична сигурност је нарушена дјеловањем различитих актера који још увијек интензивно заговарају традиционалну, „тврду” сигурност. Када су државе уводиле системе масовног надзора, крајњи корисници у виду различитих актера цивилног друштва су остали апсолутно незаштићени, без права на одлуку да ли желе бити под будним оком Великог брата. Такав облик дигиталне офанзиве урушава наше дигиталне слободе и права свакога дана, евоцирајући реалност „1984”. Пластични примјер је реални живот – ако би се неко одлучио да ногом развали улазна врата и уђе у Ваш дом, да ли бисте сједили мирно и посматрали га како претражује најскривеније дијелове Вашег дома? Исто тако, да ли бисте допустили и да ли допуштате социјалним мрежама да у сваком тренутку знају гдје сте, шта радите, колико чаша воде сте попили и јесте ли редовно ишли у тоалет? Пенетрирање у Вашу приватност у дигиталном свијету је налик рацијама, присилама и нападима у реалном животу! Али можда још нисте открили како се самоодбранити. Ту долазимо до важности енкрипције крајњих корисника у информацијском добу хуманоцентричне дигиталне сигурности. Дигитално неће нестати, Ваши подаци које сте дијелили неће нестати са сервера диљем свијета. Техничко-технолошка револуција ће се развијати, илуминирати све дијелове свијета, па чак иако се често сусрећемо са аргументом да није опипљиво или реално. Можда је дигитално највећа илузија икада, али у ту илузију ми свакодневно дајемо своје вријеме, живот, идентитет и персоналност. Постајемо дигитални. Вријеме је да размишљамо како унаприједити нашу сигурност у дигиталном добу и револуцијама којих ће још бити. Методама криптозаштите ми одговарамо самоодбраном, приватношћу и заштитом наших података према офанзивном дјеловању масовног надзора. Нужно, не морамо знати све методе, не морамо бити полимати који ће даноноћно радити на криптозаштити или развијати нове методе.

Скоро све је већ ту!

Само је потребно промијенити друштвени дискурс у којем се још увијек страхује од могуће самоодбране својих података, те довести га у стање у којем је тешко одолити да се нешто шифрује или учини приватним, без да Вас неко зове параноичним или говори о националној сигурности у кибернетичком оквиру која често нарушава индивидуалне слободе сопствених грађана. Оно што ће у будућности бити прва фронта борбе (а и сада је), јесте одбрана енкрипције од константе секуритизације. У сигурносним студијама, секуритизација подразумјева вид контруисања одређених ствари у сигурносну пријетњу, најчешће у субјективној аргументацији и усмјереној према цивилном сектору и друштву. У прошлости, многе друштвене теме су биле секуритизиране. Нови жртвени јагањци су: криптографија, Дип/Дарк Веб, хакери, екстремисти приватности, ми, ви, они и ја. Колико год се чинио баналним текст у медијма који сензационално говори о хакерима и представља их као особе у дуксерицама или кожним рукавицама, сјетимо се да тиме угрожавају идентитете многих појединаца и група које свакодневно, на различите начине, чине наша дигитална права и слободе сигурним од оних који врше офанзивна дејства под спектром национал-центричне кибернетичке сигурности.

Бојим се да ће, ако је секуритизација и дигиталног простора и енкрипције већ сада на озбиљном нивоу, у будућности она представљати искључиву фронту борбе за примарна дигитална људска права – право на самоодређење, приватност комуникација и анонимност.

Позиви за бан енкрипције, из дана у дан, постају све гласнији. На форумима о кибернетичкој сигурности, информацијски стручњаци нам говоре да „енкриптујемо, али не баш све”.

Али, једна ствар је битна, енкрипција у форми хуманоцентричне сигурности и дигитална револуција никада не могу бити заустављене.

И за крај…

“Индивидуа не може бити у потпуности човјек ако у исто вријеме не жели слободу! Живимо у интересантним временима која ће обликовати будућност и до нас је да је обликујемо на хумани и етички начини. Нико други неће и вријеме је да престанемо тражити дозволу или изговоре.

Ако сте икада жељели сачувати свијет – ово је Ваша шанса!

Ако сте само жељели живјети „исправно” и нисте заинтересирани за велике шеме ствари, ово је такођер доба за Вас. Да ли смо споменули да ће бити забавно?”

– “The second realm

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.