Reč urednika

Kopirajt

Odavno nismo „filozofirali” u reči urednika. Pošto trenutno nema velikih događanja u projektu, iskoristićemo priliku da vas još jednom podsetimo zašto projekat između ostalog postoji.

Odmah na početku naglašavamo da LiBRE! nije fanatično protiv vlasničkog softvera. Nismo ni protiv prava da profesionalni programeri rade i žive od svoje intelektualne svojine. Samo tržište uglavnom ima dovoljno svojih mehanizama da odredi koliko je nečiji proizvod dobar i koristan, a prema tome i kolika je njegova materijalna vrednost. Ono što nama smeta i protiv čega se „borimo” je kopirajt (eng. copyright – bukvalno, pravo na kopiranje a zapravo vlasničko pravo), koji je proizvod poremećaja tržišta, to jest stvaranja monopola nekog proizvoda. Jedino proizvod koji je stvorio monopol omogućava zloupotrebu kopirajta. Čovek koji ima potrebu da se sam preveze od mesta A do mesta B ima izbor da automobil kupi, ili, ako mu treba, jednokratno da pozajmi od rođaka. Kad dođe do poremećaja na tržištu, onda korisnik gubi mogućnost izbora, a vlasnik može da kaže: „Ovaj proizvod nije na prodaju, možete samo da ga iznajmite uz odgovarajuću naknadu na određeno vreme. Ne smete da ga otuđite, jer nije vaš i ne smete da ga pozajmljujete i delite.” Ovo vlasniku omogućava praktično da svoj proizvod prodaje više puta istom kupcu i pri tome ima obavezu samo da izrađuje rezervne delove, ali ne i da održava proizvod u radnom stanju tokom vremena iznajmljivanja.

Nus pojava monopolističkog položaja je mogućnost da nešto što nije u redu u proizvodu proglasiš za standard i da kažeš da to tako treba da radi.

Ovakav nakaradni kopirajt je proizašao iz zakona o zaštiti intelektualne svojine koji je još u osamnaestom veku osmišljen da zaštiti pisce od neovlašćenog preštampavanja koji je uzeo maha pojavom štamparske prese. Svoju kulminaciju nakaradnosti doživljava kroz muzičku i softversku industriju od sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Nije sporno da treba zaštititi intelektualnu svojinu i da treba omogućiti autorima, umetnicima i naučnicima da žive od svog intelektualnog rada. Nije moralno da pojedini zaslužni umetnici i naučnici umru u bedi, a toliko su zadužili svet svojom intelektualnom zaostavštinom. Takođe nije dobro da se nosioci intelektualne svojine tokom života bore sa nemaštinom, koja ih sprečava da još više doprinesu razvoju celokupnog društva. Nakaradnost počinje kad kopirajt, umesto toga da bude zaštita autorskih prava, postane zaštita korporacijskih interesa. Samo korporacije su u stanju da smisle višestruke naknade za jedan te isti proizvod istom korisniku i da ih sprovedu u delo. Zakon o autorskim pravima koji je deo američkog ustava bio je teritorijalno orijentisan i važio je samo za teritoriju SAD-a. Pod uticajem korporacija u svaki međunarodni sporazum se ugrađuje i saglasnost potpisnica da prihvataju ovaj zakon i tako on postaje eksteritorijalni. Zakon o autorskim pravima je bio vremenski ograničen, što je omogućilo nosiocima prava da samo određeno vreme naplaćuju intelektualnu svojinu i teralo ih je da dalje nastave da rade. Današnji kopirajt je ograničen na sto godina ili doživotno plus pedeset godina nakon smrti autora. Ovo sigurno nije uvedeno zbog zaštite naslednika autorskih prava nego da bi korporacije izvukle i poslednju kap koristi od intelektualnih prava.

Ovakav nakaradni kopirajt nije podsticajan – a da u softverskoj industriji nije prepoznat kao potpuno pogrešan, bili bismo unazađeni za narednih sto godina. Kao odgovor na ovako nakaradni kopirajt nastao je slobodan softver koji je u većini sektora informacionih tehnologija prevazišao korporacije brže se prilagođavajući novim tehnologijama. Kao rezultat toga imamo dominaciju slobodnog softvera na superkompjuterima, mobilnim uređajima, veb serverima, veb aplikacijama, komunikacijskim uređajima i „pametnim” kućnim uređajima.

Pričati danas o slobodnom softveru je i dalje pionirski posao. Još uvek se korisnici slobodnog softvera smatraju štreberima a slobodan softver preteškim za običnog korisnika. Prava istina je da je slobodan softver već svuda oko nas i da ga koristimo na mobilnom telefonu, tabletu, na internetu, na kućnim uređajima, u automobilima, pri prognozi vremena… Zato LiBRE! časopis postoji – da bi od drveta svi ugledali šumu.

Za kraj reči urednika moramo da se izvinimo Goranu Stričiću zato što smo u prošlom (februarskom) broju propustili da se javno zahvalimo za članak o LiBRE! časopisu u februarskom broju Sveta kompjutera. Ne bismo voleli da ispadnemo nezahvalni, jer nam podrška Sveta kompjutera mnogo znači.

Svi koji na ma koji način žele da se uključe u projekat časopisa, mogu da se prijave, komentarišu, hvale i kritikuju nas pišući na našu već poznatu adresu elektronske pošte – libre [at] lugons [dot] org.

Do sledećeg broja,

LiBRE! tim