Уговор Републике Србије са Mајкрософтом (8. део)

Овај серијал не може бити завршен док не анализирамо сопствено „двориште”. FLOSS заједница је темељ организације FLOSS-а. Због тога, све што је добро за FLOSS, долази управо из заједнице, али исто тако, све што је лоше у заједници, одражава се на FLOSS у географском подручју те заједнице.

Имамо утисак да у Србији ни сами чланови заједнице нису у потпуности схватили улогу и значај исте. Због тога, прво морамо да подсетимо све заинтересоване на праву улогу заједнице у FLOSS свету.

FLOSS нема власника нити неки плаћени управни одбор који би се бавио развојем, промоцијом, маркетингом, дистрибуцијом, техничком подршком и едукацијом корисника FLOSS-а. Све ове функције су неопходне за живот FLOSS-а. Ако закаже само једна од ових функција, FLOSS пројекат ће се угасити. На пример, ако нема развоја FLOSS пројекта, његов живот је ограничен и угасиће се кад буде хардверски превазиђен, или ако нема техничке подршке, корисници ће га одбацити чим налете на први проблем и тако даље. Све ове функције у FLOSS свету у рукама су FLOSS заједница и представљају њихову одговорност.

У Србији FLOSS заједнице су углавном локални тимови неке од светских FLOSS заједница. Окупљене су око конкретног светског FLOSS пројекта по принципу места за дружење истомишљеника. Заправо, друштвени аспект заједница јесте само мотиватор у недостатку новца као највећег мотиватора за рад. Основне функције заједница су на савести чланова заједнице. Ово друштвено окупљање може бити искоришћено за необавезно ћаскање али и за врло озбиљан рад на промоцији, одржавању и развоју пројекта, око којег се чланови окупљају. Неактивност локалних тимова неће угрозити светски пројекат у смислу његовог опстанка, само зато што неко у светској заједници свесрдно ради на његовом одржавању. Локални тимови угрожавају углед и ширење свог пројекта на локалном нивоу.

FLOSS јесте бесплатан и слободан. Развијен је захваљујући добрим људима који верују да део свог знања и вештина могу да поклоне свету са намером успостављања неких праведнијих односа, једнакости и права свакога на коришћење рачунара као светски вредног ресурса. У време микрокомпјутера појединци су могли сами да развијају сав потребни софтвер за себе. Сад је то немогуће. Рачунари су знатно узнапредовали и сада појединац не може сам да развија сав софтвер који је њему потребан. Као противтежа корпоративном софтверу затвореног кôда настао је FLOSS покрет. Чине га милион вредних људи којима је стало да направе нешто корисно за све. Сваки појединац у овом покрету схвата да добија нешто добро, бесплатно, што му даје право и обавезу да користи слободно свој рачунар са слободним софтвером, али исто тако да и својим радом дода још једно мало унапређење и укључи се активно у покрет. Новчано FLOSS јесте бесплатан, али заправо и није бесплатан. FLOSS је сада успешан покрет и пројекат зато што се он плаћа радним сатима. Све што појединац добија бесплатно (софтвер, знање и подршку), плаћа својим ангажовањем у преношењу знања на неког другог, промовисањем, развојем и подршком FLOSS покрету.

Не постоји присила да појединац било шта врати FLOSS покрету, то је само морална обавеза. Срећом, постоји довољно људи у свету који правилно схватају овај покрет. Без њих, он не би био толико снажан и виталан и не би се развијао овим темпом. Практично не постоји изговор да било који појединац не допринесе својим ангажовањем FLOSS покрету. Не постоји ни мали посао (мали допринос) за FLOSS. Сваки и минимални допринос је драгоцен. Од ширења информације да FLOSS свет постоји, па све до куповине FLOSS сувенира, све је важно и доприноси развоју овог покрета.

Простом анализом стања FLOSS-а у Србији можемо рећи да се налазимо негде мало испод светског просека или чак у нивоу светског просека по коришћењу и активизму у FLOSS-у. Прилично заостајемо за развијеним IT светом, и то не само у FLOSS-у него у свим гранама IT индустрије. Исто тако смо испред земаља са средњом и нижом стопом IT развоја. Ова позиција златне средине можда и јесте најиритантнија. Сад већ сувише знамо да бисмо могли да игноришемо FLOSS, а још немамо довољно снаге да закорачимо у круг развијених FLOSS земаља.

Напредак FLOSS-а у Србији од 2004. и 2005. године до данас је видљив. Оно што FLOSS активисте можда навише иритира, јесте да је тај развој „спор” и да није континуиран, него има своје скокове и падове. Скокови и падови су условљени спољним фактором. Скокови се дешавају када се деси нешто заиста велико у FLOSS свету што пропрате медији и на тај начин привуку пажњу радозналих, а падове изазивају економске кризе и остали фактори ван IT-а. Све те факторе смо имали у ових задњих десет година колико можемо да пратимо развој FLOSS-а у Србији захваљујући интернету.

Све ово време развој FLOSS-а је препуштен стихији и иницијативи појединаца. Са таквим моделом развоја не може се очекивати континуиран развој. Континуираним развојем било чега потребно је управљати, што подразумева потпуно разумевање материје којом се управља и подразумева организацију која ће користити позитивне факторе развоја, а ублажавати последице негативних фактора за развој. Па према томе за континуиран развој FLOSS-а у Србији потребно је боље разумевање функционисања FLOSS-а и боља организација FLOSS заједница.

На неке дубље анализе функционисања FLOSS-а у нашим условима нисмо налетели па ћемо овога пута ми пробати да дотакнемо срж проблема. Не претендујемо да проблем решимо, али бисмо волели да барем донекле идентификујемо проблеме с надом да ћемо тиме иницирати решење проблема.

Сведоци смо да су на свим форумима, окупљањима, конгресима и сличним састанцима FLOSS активиста у Србији и региону заступљене исте теме: зашто многе добре идеје и иницијативе пропадају, зашто иницијатори добрих пројеката добијају само моралну подршку без конкретних акција подршке, зашто су заједнице у региону, окупљене око различитих FLOSS пројеката, „учаурене” и не сарађују међусобно па чак се међусобно свађају и тако даље.

Неразумевање и непознавање материје воде у нетолеранцију. Сам појам FLOSS покрета и његове филозофије је компликован. Када се ту додају и фактори менталитета народа плус особине сваког појединца, разумевање постаје још компликованије.

Свако од нас има различит поглед на FLOSS филозофију, различито схватамо појам слободе, имамо различите путеве спознаје FLOSS-а, различито смо васпитани у односу на просечног Американца, имамо различите мотиве за учествовање у FLOSS покрету, различита занимања и различите професије. Све су ово фактори неразумевања. У крви нам је да видимо туђу различитост пре него да видимо у чему смо исти. Ово није особина менталитета овог поднебља, то је дубоко у човековој природи, само су неки народи више превазишли ову ману, а неки мање. FLOSS у свету црпи своју снагу из ових различитости, а као кохерентни фактор нуди своју FLOSS филозофију.

Негде дубоко у наш менталитет, нама који припадамо малом народу, уграђено је да сви од нас увек желе нешто да отму (земљу, порез, чак и децу – данак у крви) и да морамо то да чувамо свим силама. Са друге стране, нико нам ништа није давао, него смо то морали хајдучијом или револуцијом да отмемо. Ово свакако није погодно тле за филозофију дељења (енг. share) и више погодује пиратерији. Ово је можда најгора особина менталитета за FLOSS. Народи без оваквог наслеђа имају поштовање према туђем раду, имају развијену свест и обавезу да се некако одуже за поклон, док ћемо ми морати да развијамо ту особину кроз сталну едукацију.

Различити погледи на појам слободе су такође отежавајући фактор за управљање развојем FLOSS-а. Врло често смо сретали упрошћено схватање слободе која се поистовећује са анархијом. Апсолутна слобода тј. анархија води само у хаос. Слобода која угрожава нечију слободу, није нигде пожељна и заправо није права слобода. Зато слобода увек има ограничења, а то се успоставља само организацијом. Тежњом за апсолутном слободом ствара се огроман отпор било каквој организацији, а без какве-такве организације нема озбиљног рада.

Упркос великим отпорима стварању било какве организације, свака посебна заједница у Србији је успоставила своју организацију по мери својих чланова, сопственој перцепцији слободе, са мање или више писаних и обичајних правила. Чињеница је да су заједнице са строжим правилима током своје историје имале мање проблема у смислу да је постојала опасност да се угасе. Ово може само да значи да је та заједница у старту озбиљније схватила посао због којег је основана па је своју организациону структуру на почетку стриктно дефинисала, а и сама организациона структура је помогла у неким тренуцима кризе. Само то искуство говори да је организација врло битна.

Не постоји организација рада која је универзална за све заједнице. Различитости заједница су пожељне и подстицане су од стране FLOSS филозофије па их треба чувати и неговати. Друга је ствар што таква филозофија разуђује укупну FLOSS заједницу Србије. FLOSS заједница Србије је мала и још кад је разбијена у десет до петнаест посебних локалних заједница, губи своју снагу и способност да уради нешто више на овом простору.

За даљи напредак FLOSS заједнице неопходни су удруживање снага свих локалних заједница и заједнички рад на пројектима од општег интереса. Ово није нова идеја, али је и данас актуелна. Сама појава идеје о удруживању је одушевила скоро све у заједници толико да су сви почели одмах да је реализују без договора о моделу овог удруживања. Различита схватања слободе и FLOSS-а поново су још више разјединиле заједницу. Баш овај пример одлично илуструје све мане српске FLOSS заједнице.

Нисмо приметили да је ико анализирао зашто је пропала идеја о уједињењу FLOSS заједница Србије. Није проблем када неки пројекат пропадне, проблем је ако се не сагледају прави узроци и не научи лекција шта не треба радити следећи пут да нам се грешке не би поновиле. Нама није у крви да анализирамо своје неуспехе, зато нам се грешке понављају. Штавише, склони смо да стварамо легенду око неког нашег неуспеха у којем га величамо па нам се и историја понавља.

Много је фактора који су довели до неуспеха пројекта удруживања заједница и због тога није лако сагледати потпуну слику. Усредсређивање само на један фактор даје криву слику. Добар део фактора је везан за наш менталитет.

Један од фактора је уско везан за нашу пословицу: „Што можеш урадити данас, не остављај за сутра.” Када се томе дода и део црногорске пародије на ову пословицу „Што може остати за сутра, можда није ни вредно рада.”, долазимо до суштине нашег схватања рада. Ми смо, углавном, кампањци и све радимо на „О-рук!”¹. Ако не можемо да урадимо на „О-рук!”, брзо губимо интересовање и на крају не урадимо, а кривицу пребацимо на другога. Много је примера за то. Рецимо, наш радник оде негде у иностранство, запосли се, добије задатак и рок за извршење. Он ради на „О-рук!”, одради посао за пола предвиђеног времена и седне негде у хлад или чак напусти радно место. На крају месеца се чуди зашто му је одбијено пола плате, а урадио је исту количину посла и то без паузе, док је његов колега све време полако радио. Норматив у Србији је најгоре урадити. Ако га урадиш по правилима, наши радници га пробију за 50% и траже додатне сате или награду. Ако га нормираш на максимум, зато што послодавац не жели да плаћа награде, прете ти побуне за један или два месеца. Нормативи су са разлогом постављени релативно ниско да би радник могао без напора да ради годинама. „О-рук!” систем може да траје кратко, после настају распад система и побуне. „О-рук!” у кризним ситуацијама и на малим пројектима може бити користан, али на системским и фундаменталним пословима је погубан. То је менталитет и то може да се исправи у фирми али у FLOSS-у тешко.

Где се осликава „О-рук!” систем у уједињењу заједница? Управо у нестрпљењу где све мора бити урађено одмах или никако, без икаквих консултација, договора и сличног. Није било реално да уједињење протекне по предлогу једне од заједница која је ово уједињење схватила као гашење свих посебних заједница и окупљање на једном месту. Ово је изгледало као да је Немачка позвала све државе у Европи да расформирају своје Владе и да се одмах оформи Велика Европа са заједничким парламентом и централном банком. По нашем „О-рук!” систему, поменута заједница заиста јесте расформирала своју заједницу и преименовала је у нешто што може да личи на заједницу свих заједница. Да не помињемо да је у том процесу та заједница урадила и неколико недипломатских гестова који су дефинитивно запечатили тај пут уједињења.

„О-рук!” систем није функционисао ни на страни поборника уједињења заједница по принципу Европске уније. Овај модел је предвиђао да посебне заједнице задрже свој легитимитет и посебност, али да део овлашћења пренесу и на органе уније заједница (кровне организације). Задатак уније заједница би онда била координација рада између заједница и заступање интереса заједница према трећим лицима (фирмама, држави и другим заједницама у свету). „О-рук!” систем је и овде однео свој данак. У два наврата се захуктавала ова прича, али у оба случаја је пропала на првој препреци на коју се наишло.

„О-рук!” на овако битним и компликованим стварима не функционише и једино континуиран и упоран рад може да доведе до резултата.

„О-рук!” систем би можда и прорадио да не постоји још проблема. Један од великих проблема је већ поменута унутрашња организација наших заједница. Овом приликом се испоставило да већина наших заједница има врло неформалну унутрашњу организацију која не предвиђа постојање лидера. У таквој организацији тешко могу да издвоје неког члана којем могу да верују да ће заступати њихове интересе у преговорима око формирања уније заједница. Сама унија заједница предвиђа делегатски систем јер је нереално да се за сваку одлуку уније заједница пита сваки члан посебних заједница које улазе у састав уније. Решавањем овог проблема неформалне организације заједница, повела се расправа и да ли појединац може бити члан уније заједница ван своје матичне заједнице. По нашем мишљењу, то је мало апсурдно. То звучи као да Пера Перић хоће да буде члан Европске уније пре Србије. У принципу може, али мора да се пресели у Немачку, да затражи држављанство, па ако га прихватају због његових посебних знања и вештина, може да буде члан Европске уније али као Немац. Циљ је окупити заједнице а не појединце и сад може неко да окупи појединце у својој заједници и без уније.

Ни Европска унија се није формирала за једну или две године. То је процес који предвиђа унутрашње реформе и стварање поверења. Европска унија је такође имала негативно историјско наслеђе. Сигурно није било лако довести за исти сто Немце и Французе седам година након Другог светског рата у којем су били на различитим странама. Године 1952. Француска, Немачка и још четири земље потписале су „Уговор о европској заједници за угаљ и челик” што је била претеча Европске економске заједнице а касније и Европске уније. Од првог уговора до Европске уније прошло је још четрдесет година (1952-1992) упорног континуираног рада и померања малим корацима.

Не треба очекивати ни да Србија може одмах формирати унију заједница у готовом облику за кратко време. Једноставно нису све заједнице ни спремне за то. Можда и нама треба неколико међу-уговора прво великих (озбиљних) заједница које би оформиле језгро ове заједнице, па тек онда придруживање осталих заједница темпом који диктира спремност (вољни и организациони моменат) те заједнице да се придружи унији.

Постоје примери у FLOSS свету где је појединац на челу великог FLOSS пројекта и да са малом или никаквом помоћи пројекат функционише и по двадесет година као што је то случај са Патриком из Slackware Linux-а. Могуће је, али то није баш репрезентативни пример на који се треба угледати (можда само као пример безграничне упорности). Наш фаворит за углед је Debian пројекат. Овај модел треба проучавати и угледати се на њега. Пројекат је такође стар двадесет година. Променио је тринаест лидера. Остајао је без битних програмера који су били врбовани од стране многих фирми, све то је преживео и остао лидер у FLOSS свету.

Угледајући се на Debian пројекат, тврдимо да је добра организација пола обављеног посла. Постоји прича која се аутору овог текста дубоко усадила у меморију, а коју је чуо од свог професора на факултету (прим.аут.).

Док је стара СФР Југославија била један од лидера грађевинарства у свету, добила је уговор за изградњу једне од две предвиђене куле (солитер са више од двадесет спратова) близнакиње негде у Немачкој. Уговор за другу кулу су добили Јапанци који тада још нису важили за „светско чудо” економије, тек су стицали углед.

Наша фирма је по тада важећим стандардима одмах дошла на градилиште са свим радницима, механизацијом, материјалом и одмах су започели копање темеља. Јапанци се три месеца нису појавили на свом градилишту. Слали су инжењере у извиђање, испитивали су тло и планирали. Појавили су се тек кад су наши већ дошли до петог спрата, и то само са неопходном механизацијом и радницима за ту фазу изградње. Наши су после имали проблем са слегањем тла и губили су време на санацију. Пред крај изградње наше куле појавио се и финансијски проблем јер смо потрошили скоро сав буџет за изградњу. Ми смо материјал за изградњу набављали унапред а Јапанци пак тачно на време. Обе куле су биле завршене у исто време и у року. Немци су били задовољни, а крајњи резултат је био лош за нас. Пробили смо буџет, намучили смо се да завршимо, на крају смо морали да радимо и на „О-рук!”. Јапанци су нас научили новим методама организације која подразумева добру темељиту припрему, систем набавке на време, рад са минималним бројем радника који се не сударају међусобно и још по нешто што је битно искључиво грађевинцима.

Поента ове приче је да је боље да појединац, који покреће неки пројекат, уложи много више напора у припрему и организацију реализације посла, него да сам покушава да га заврши. Иако на почетку са стране изгледа као да се ништа не дешава, касније ће се вишеструко вратити кроз лакшу и бржу реализацију посла. Некада организација у FLOSS свету изгледа као јуриш на ветрењаче. Понекад нам се чини да бисмо ми сами могли боље и брже да одрадимо посао, а заправо нам се може десити да нам се „кула” искриви и да никад не завршимо пројекат, што се не би десило да смо посао организовали.

Већ осам месеци анализирамо стање FLOSS-а у Србији. Овим наставком смо затворили круг. Уговор Републике Србије са Microsoft-ом је био само повод за анализу која се на крају завршава генералним закључком да смо за стање FLOSS-а у Србији углавном сами криви. Недовољно смо организовани, разједињени смо, конкретно не нудимо алтернативу јер није довољно само причати да у свету постоји алтернатива, потребно је конкретно показати да смо у стању да имплементирамо алтернативу и да је одржавамо (а далеко смо од тога), немамо довољно занимљивих пројеката, недовољно смо покрили медије својим информацијама о пројектима, немамо организацију која на равноправној нози може да прича са државом и фирмама. Према томе, све док нам је недостатак времена за FLOSS изговор за неактивност у FLOSS покрету, немамо права да се жалимо на стање FLOSS-а у Србији.

Неће се десити да Microsoft каже: „Ми одустајемо, препуштамо тржиште FLOSS-у без борбе.” За своје место под сунцем морамо се изборити сами и то не викањем: „То је неправда!” већ конкретним доприносом FLOSS покрету.

Сам ЛиБРЕ! је основан са идејом централног информисања заједнице о FLOSS домаћим пројектима. Надали смо се да ће барем 50% часописа бити попуњено таквим информацијама које би нам слали сами аутори тих пројеката. Ово би било добро како за те пројекте, тако и за ЛиБРЕ! часопис. То се није десило, тако да ЛиБРЕ! не испуњава свој првенствени задатак информисања FLOSS заједнице. И поред ЛиБРЕ! часописа, FLOSS активисти морају да претражују интернет у потрази за информацијама о занимљивим домаћим пројектима. Према томе, аутори домаћих FLOSS пројеката такође немају права да се жале што немају помоћ јер мало људи зна да неки пројекти уопште постоје, а камоли да им је потребна икаква помоћ.

Овиме завршавамо овај серијал. Њиме смо „загребли” површину проблема. Имамо намеру да и у будућности тумачимо филозофију FLOSS-а кроз актуелне теме. Хвала свима који су пратили овај серијал!!

Претходни део

¹ О-рук! – ономатопеја која се користи као наредба да више људи истовремено употреби сву своју снагу за обављање физичког рада.