Слободан софтвер и интернет ствари (1. део)

Интернет је постао распрострањенији него што је ико могао претпоставити. Данашњи паметни телефони имају више снаге него супер-рачунари које смо користили пре само 20 година. Компанија Cisco предвиђа да ћемо до 2020. имати преко 50 милијарди уређаја спојених на интернет. Фаза прикључивања рачунара, лаптопа и телефона на интернет је већ иза нас, а сада су дошли на ред и остали уређаји: паметне наочаре, паметни сатови, паметне куће, паметни аутомобили… Нова решења и нови „паметни” предмети се појављују на тржишту рекордном брзином и то је већ свима врло познато.

Како се Linux сналази на новом тржишту које је веће него икада до сада?

Отворене технологије имају огромну предност над власничким решењима у овој фази развоја интернета. Више се не ради о једној врсти уређаја и о једном оперативном систему који треба да комуницира са истим типом уређаја. Сада се ради на томе да се повеже што више различитих уређаја и да се омогући њихова међусобна комуникација и управљање. Да би једна компанија ту преузела превласт, морала би да у врло кратком времену избаци много квалитетних различитих производа на тржиште и да увери потрошаче да су баш њихови производи оно што им треба. Иако не желимo да потцењујемo велике компаније као што су Google, Microsoft и Apple, мишљења смо да су шансе да се то догоди веома мале, поготово узимајући у обзир да је та трка већ у току, а од Microsoft-а и Apple-а још увек нисмо видели ништа ван традиционалног тржишта које обухвата рачунаре, лаптопове, таблете и паметне телефоне. Google и те како води у тој бици јер је до сада на тржиште већ избацио паметне телевизоре, сатове и наочаре (све базирано на Android-у), а поред тога је урадио огроман посао и када је у питању пласирање на тржиште првог аутомобила који не захтева људско управљање. Једина предност Google-а у односу на остала два гиганта на тржишту јесте управо тај што је Google-ов софтвер базиран на отвореном коду, те га је као таквог лакше прилагодити за различите намере и различите уређаје.

Међутим, да ли заједница која воли отворен софтвер може да рачуна само на Google? Сви знамо да та заједница (из већ добро познатих разлога) није превише одушевљена ни са Android-ом за паметне телефоне и биће им врло тешко да прихвате да им нека прилагођена верзија Android-а покреће и остале уређаје. Склањајући Google на страну за сада, остаје нам Red Hat, који се не фокусира на борбу за гигантима, Canonical још увек покушава да прати корак те да се пробије на тржиште паметних телефона и таблета, и Mozilla која поред пробијања на тржиште паметних телефона покушава да уради нешто потпуно другачије – да нам осигура отворени интернет.

Да бисмо схватили како да направимо потпуно отворене уређаје, морамо научити како они раде. Процесори у данашњим паметним телефонима имају више снаге него што су имали супер-рачунари прије само 20 година, што је врло импресиван податак који доказује колико смо напредовали. Међутим, иако су данас минијатурни процесори врло јаки, нису бесплатни. Већина уређаја који ће у будућности бити спојени на интернет већ су одавно у употреби у свом „глупом” издању (у контексту „анти-паметни” упоређујући са појмом паметни телефони). Наша тренутни будилник не може да зна да смо будни већ два сата, наш фрижидер не може да зна да нам је понестало млека у њему, а апарат за прављење кафе не може да претпостави каква би нам кафа одговарала овог јутра. У њима се не налази процесор, него микроконтролер, мали уређај који служи искључиво да уређаје укључимо и искључимо и да јави остатку система шта да раде када је уређај укључен. Сада, замислимо да све микроконтролере у свим уређајима одједном заменимо процесорима и дамо им неке „паметне” особине. По навици, када устанемо, почнемо да радимо нешто на нашем телефону, било да проверавамо колико је сати, проверавамо мејлове, друштвене сајтове или нешто слично. Уколико радимо неку мало комплекснију радњу (радњу коју није могуће урадити уколико нам се спава), наш телефон би тада могао да пошаље информацију нашем будилнику да се искључи, фрижидер би могао да провери имамо ли довољно млека и да нас обавести о томе да ли треба да одемо до продавнице, а апарат за кафу би могао да зна да смо будни већ неко време, те на основу тога да претпостави да нам није потребна јака кафа да нас разбуди овог јутра. Са данашњом технологијом ми смо одавно у могућности да тако нешто изведемо, па шта нас то у томе спречава?

Оно што нас спречава јесте управо цена процесора. Цена на којој се крећу процесори из паметних телефона јесте једноставно неприхватљива за коришћење у неким кућним уређајима из тог разлога што би се цена тих уређаја морала подићи на вишеструко већи износ у односу на онај на којем се тренутно налази. Са друге стране, микроконтролери немају снаге да се носе са свим задацима које им можемо поставити са циљем да нам кућни уређаји постану „паметни”. Међутим, шта ако микроконтролерима поставимо нешто лакши задатак?

Ту се за помоћ можемо обратити једној од технологија коју користимо од када постоји интернет: „Cloud” комуницирање. Шта ако наши уређаји не морају да спремају огромне количине података? Шта ако се одлуке доносе ван наших кућних уређаја? Цена за изградњу процесора који треба искључиво да се повеже са интернетом и преузме малу количину података је много мања него цена стављања пунокрвних процесора у паметне уређаје. Решења о томе шта уређај заправо треба да уради се налазе у „Cloud”-у, наш процесор их само треба преузети и на основу датих решења извршити операције. Чини се као поприлично једноставно. Сада када смо вас увели у ово једноставније решење и објаснили како паметни уређаји раде, време је да покажемо повезаност између овог решења и слободног софтвера.

Повезаност између овог приступа и слободног софтвера јесте у томе што различити уређаји не морају да покрећу потпуно различите оперативне системе. Сви уређаји би могли да користе врло сличне оперативне системе, само програмиране на начин да се управља другачијим деловима уређаја да би се извршила хардверска операција за коју је тај уређај намењен. Сам процес прилагођавања једноставног оперативног система за тачно одређену употребу јесте далеко лакши када пред собом имамо слободно софтверско решење него када пред собом имамо власнички софтвер. Можемо да произведемо много више паметних уређаја у краћем времену него што би то извела нека компанија, и врло брзо би сви уређаји у нашем дому могли бити повезани на централни сервер у нашем дому на којем би се смештали подаци и доносиле одлуке. Подаци о нама никада не би требало да напусте наш дом, процес набавке нових уређаја и њихово повезивање на нашу мрежу би било тривијално, а уређаји би имали интеракцију са нама, онакву какву смо могли само да замислимо пре неколико година, а морамо признати да и сада буди неки осећај далеког футуризма у нама.

Међутим, тај футуризам је већ остварљив за особе које имају нешто вишe новца, жеље да своје снове претворе у стварност и знања да програмирају како би остварили то све. Интернет ствари („The Internet of Things”) је на путу и фанови слободног софтвера имају неколико решења доступних већ сада. Међутим, та решења још увек нису достигла ниво да су лака за коришћење. Свако ко покуша да имплементира паметне особине у доступним уређајима ће морати добро да се потруди да би то остварио, а ми ћемо вам у следећим бројевима представити неколико пројеката који се фокусирају на интернет ствари користећи првенствено слободне компоненте, те представити опасности које нам у будућности доноси интернет. У следећем броју вас очекује чланак о Spark пројекту.