Predinstalacioni kriterijumi izbora idealne distribucije

U potrazi za idealnom distribucijom (3. deo)

Autor: Dejan Maglov

Ovu epizodu potrage za idealnom distribucijom nastavljamo na mestu gde smo u prošloj epizodi stali – kod paket menadžera. Ovo je već treća epizoda koja se iznova vraća na ovo parče GNU/Linux sistema.

Ovo važno parče softvera za GNU/ Linux nema adekvatni pandan u Windows sistemu, pa zato i predstavlja najveću prepreku početnicima da shvate novu GNU/Linux filozofiju. Ipak, da bismo još malo približili paket menadžer korisniku Windows-a, možemo reći da Add/Remove (Programs and Features) program iz Control Panel-a ponajviše liči na funkciju paket menadžera. Add/Remove program ima mogućnost da vidi, dodaje i uklanja pojedine komponente sistema, kao i da vidi i uklanja aplikativni softver. Add/Remove program nije predviđen za instaliranje aplikativnog softvera na Windows-u i zato ima samo funkciju pregleda i uklanjanja aplikativnog softvera. Takođe, Add/Remove program nema moć da vidi sve komponente sistema nego samo one koje je Windows predvideo da se mogu dodati ili ukloniti bez većeg ugrožavanja sistema.

Paket menadžer je mnogo moćniji. On je jedini posrednik koji vezuje GNU/Linux sistem, softver i korisnika. Bez njega je nemoguće instalirati softver i ukloniti softver iz sistema. On može da „vidi” sve komponente GNU/Linux operativnog sistema kao i sav aplikativni softver, pa čak i onaj koji još nije ni instaliran. On vidi sve lokalne izvore (tvrdi diskovi, USB stikovi, CD i DVD) i internet izvore softvera za jednu distribuciju, naravno ako je računar već povezan na internet. Jednostavnim komandama paket menadžer je u stanju, čak, da zameni i Linux-ov kernel (oprez, jer je to glavna komponenta sistema – prim.aut.). S obzirom da vidi sav instalirani softver i sav dostupni neinstalirani softver, on je glavni za obnovu sistema i aplikativnog softvera novim verzijama (eng. update i upgrade).

Nadamo se da je sad dovoljno jasno koliko je važan paket menadžer za GNU/Linux. Ma koliko mi posvetili prostora ovoj komponenti GNU/Linux-a, bez ličnog kontakta sa njim nećete imati jasnu sliku koliko je ona važna. Isto tako postoji veliki broj paket menadžera, tako da u ovom serijalu ne možemo sve da ih predstavimo. Kako onda da početnici odaberu idealnu distribuciju po kriterijumu paket menadžera kada ne znaju kako izgleda niti znaju kako radi?

Kriterijum izbora prema vrsti instalacionog medija

GNU/Linux sistemi se najčešće isporučuju u vidu ISO slika za instalacione medije (CD, DVD i USB stik). GNU/Linux instalacioni mediji mogu biti obični ili „živi” instalacioni mediji.

Sa običnim instalacionim medijem su se sreli svi koji su ikada instalirali neki Windows operativni sistem. Obični instalacioni medij je butabilan, sadrži instalacioni softver (instaler), kompresovan softver sistema koji se instalira i impresovan aplikativni softver koji će biti predinstaliran sa operativnim sistemom. Tek nakon instalacije i ponovnog pokretanja računara, korisnik može da vidi svoj novi operativni sistem.

Zahvaljujući tome što je GNU/Linux jako štedljiv i ne zauzima mnogo prostora na mediju, čak i kad je nekompresovan, isporučuje se u obliku „živog” instalacionog medija. Korisnici Windows-a nisu mogli da se sretnu sa ovakvim načinom instalacije sistema. „Živi” instalacioni medij, bilo da je u pitanju CD, DVD ili USB stik, jeste butabilni medij koji podiže pun sistem. Ovako podignut GNU/Linux ne utiče na lokalne tvrde diskove (osim ako korisnik izričito ne zahteva) i nakon isključivanja računara neće ostati nikakav trag da je bio podizan „živi” sistem. Ovo omogućava korisniku da vidi GNU/Linux u radu i pre nego što ga instalira. „Živi” disk pruža punu funkcionalnost GNU/Linux-a, čiji je nosilac. Međutim, znatno je sporiji nego što će to biti kada bude instaliran na lokalnu mašinu. Razlog tome je stalno čitanje medija na svaki zahtev korisnika. Ako zanemari sporost „živog” sistema, korisnik može da proveri podržanost hardvera, funkcionalnost sistemskog i predinstaliranog aplikativnog softvera.

Sporedna funkcija „živih” medija jeste njihova edukativna uloga, to jest mogućnost da početnika upoznaju sa filozofijom GNU/Linux-a bez opasnosti za lokalni sistem. Ovakav sistem se ne može pokvariti jer ne postoji mogućnost brisanja i izmene datoteka na „živom” mediju. Sve izmene se rade samo u radnoj memoriji i nestaju nakon restarta sistema. U „živom” sistemu može čak da se instalira novi program i tako proveri funkcionalnost i način rada paket menadžera. Ponavljamo da je sve moguće uraditi sa „živim” sistemom, pa čak i instaliranje softvera, ali samo ako imate dovoljno radne memorije jer te izmene nisu trajne nego samo virtuelne u radnoj memoriji.

Ako niste sigurni šta možete očekivati od neke određene Linux distribucije, probajte njen „živi” medij. Pošto se ne distribuiraju sve distribucije u vidu „živog” instalacionog medija, svoju potragu za idealnom distribucijom onda sužavate samo na one distribucije koje nude „živi” medij. Sa druge strane, ako imate predstavu šta ćete dobiti nakon instalacije i bez provere živog medija, onda je običan instalacioni medij bolji za vas. Kompresovanjem softvera može se spakovati više programa na manji prostor, pa ćete ili dobiti više predinstaliranog aplikativnog softvera, ili će taj obični instalacioni medij biti manji od živog medija, što štedi download megabajte (štedi novac ako internet plaćate po potrošnji – prim.aut.), ili štedi vreme potrebno za skidanje ISO slike.

Moramo da skrenemo pažnju na još jednu vrstu „živih” instalacionih medija. To su mini „živi” mediji. Oni podižu „živi” GNU/Linux sistem bez grafičkog okruženja. Mnoge distribucije u svojoj ponudi imaju takve instalacione medije. Namenjeni su prvenstveno serverima i drugim mašinama kojima grafičko okruženje ne treba. Jedna od karakterističnih distribucija koja se samo tako isporučuje, jeste Arch Linux.

Kriterijum izbora prema vrsti programa za instalaciju (instaleru)

Za instalaciju GNU/Linux-a na lokalnu mašinu je zadužen instaler. Bez obzira da li koristite običan ili „živi” instalacioni medij, za instalaciju sistema koristićete instaler. Na običnom instalacionom mediju on će biti automatski pokrenut odmah nakon pokretanja sistema. Na „živom” instalacionom mediju će vas najverovatnije instaler dočekati na radnoj površi (eng. desktop) u obliku ikonice.

Postoje dve vrste instalera: tekstualni i grafički. Korisnici Windows-a koji su nekada instalirali Windows XP, mogli su da vide obe vrste ovih instalera. Naime, kad su pokretali instalaciju Windows XP-a, prvo ih je dočekao tekstualni instaler koji je bio zadužen za prepoznavanje tvrdog diska, particija na njemu, već instaliranog sistema, proveru namere korisnika da li želi da popravi postojeći sistem, instalira novi, ili upgrade-uje stari, pripremi tvrdi disk (particionisanje, formatiranje), i da inicijalno kopira potreban softver. Nakon prvog restarta se palio grafički instaler koji je dalje pripremao i konfigurisao operativni sistem, raspakivao i uređivao softver sistema.

GNU/Linux OS se instalira samo u jednom prolazu. Prvi deo instalacije se odnosi na prepoznavanje hardvera, internet konekcije, konfigurisanja lokalizacije, vremenske zone, pripreme tvrdog diska i prijavljivanja korisnika. Drugi deo instalacije, koji sledi u nastavku, jeste automatizovano kopiranje softvera, instalacija i konfigurisanje. Nakon svega sledi restart mašine i time se završava osnovna instalacija GNU/Linux-a.

Grafički instaleri su jednostavniji i pretpostavljaju neke stvari koje olakšavaju instalaciju, kao na primer pretpostavka da postoji samo jedan korisnik kojem automatski dodeljuju administratorske privilegije. Grafički instaleri, takođe, pomažu kod određivanja vremenske zone i pripreme tvrdog diska. Laički gledano, grafički instaleri su bolji za početnike, ali to ne znači da su zapravo bolji od tekstualnih instalera.

Tekstualni instaleri zahvaljujući tome što zauzimaju manje mesta na instalacionom mediju, mogu da budu znatno komplikovaniji. Njihova komplikovanost može da smeta početnicima, ali ih iskusniji korisnici vole jer mogu da obave više podešavanja u samom startu instalacije pa im posle instalacije ostaje manje posla oko podešavanja sistema. Tekstualni instaleri ništa ne pretpostavljaju, oni pitaju za sva podešavanja. Takođe, oni nisu linearni i zadržavaju se na nekim podešavanjima sve dok administrator ne kaže da je završio, kao na primer podešavanje korisničkih naloga. Tekstualni instaler će biti toliko dugo na podešavanju korisničkih naloga sve dok administrator ne kaže da je završio. To administratoru omogućava da već u samom startu instalacije prijavi više korisnika sa različitim privilegijama.

Da rezimiramo: grafički instaleri su jednostavniji i bolji za početnike. Nisu ništa komplikovaniji od Windows-ovih instalera, čak su i jednostavniji.

Tekstualni instaleri su manji i komplikovaniji. Namenjeni su naprednijim korisnicima i administratorima. Omogućavaju više podešavanja sistema u samom startu instalacije, čime se olakšava posao administratora nakon instalacije.

Za kraj epizode

U ovoj epizodi došli smo do instalacije GNU/Linux-a. Sad već znamo za hardverska ograničenja, a ovog puta smo isprobali „žive” medije i razmatrali o vrsti instalera prvenstveno prema iskustvu i predznanju o GNU/Linux-u. Pre nego što pritisnete dugme Install, pročitajte i naredni nastavak ovog serijala jer ima kriterijuma koje nismo još obradili.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.