У сећање на: Ијан Мердок (1973—2015)

Аутор: Дејан Маглов

Последњих дана 2015. године свет слободног софтвера је заувек изгубио једног од својих пионира. Званична верзија гласи да је Ијаново беживотно тело пронашла полиција у ноћним сатима, двадесет осми децембра 2015. године у Сан Франциску. Према полицијском извештају, ради се о самоубиству. Зна се још да га је претходног дана полиција приводила двапут због ремећења јавног реда и мира. Зна се и да је приликом другог пуштања из притвора био подвргнут медицинском испитивању и да тада није показивао знаке које би упућивали да има самоубилачке намере. Шта се заправо десило вероватно никада нећемо сазнати.

Ијан Мердок (енг. Ian Murdock), Американац, рођен је 1973. године у универзитетском градићу Констанци у Немачкој. Биће упамћен као оснивач пројекта Дебијан и као технички директор Фондације за слободан софтвер. Био је водећи пројектант Индијане и развио је дистрибуцију Опен Соларис (пројекат угашен 2014. године). До смрти, радио је на још једном пројекту отвореног кода — Докеру.

Ако је Ричард Метју Столмен био најзаслужнији што слободни софтвер уопште постоји, Ијан Мердок је најзаслужнији што је слободни софтвер опстао и што је стекао данашњу популарност.

Вратимо се у 1993. годину и замислимо време са неразвијеним интернетом: ретко ко има приступ овој глобалној мрежи, слабо је разграната и са јако спорим преносом података. Замислимо затим свет слободног софтвера где постоји само једна, колико — толико пристојна линукс дистрибуција Софтлендинг Линукс Систем (СЛС). Осим СЛС-а, Гну-Линукс систем можете имати само ако га сами саставите из делова, од нуле. Замислите и гомилу „дистрибутера” који продају СЛС на физичким медијима (ЦД-РОМ, дискете, магнетне траке) и рекламирају га као нови оперативни систем са изванредним карактеристикама, а притом велики број функција СЛС-а је нефункционалан или јако нестабилан. Систем се веома тешко инсталира и готово се никако не одржава и нема техничку подршку. Уз све то, ретко који „дистрибутер” ће рећи да је то бесплатни систем објављен под Гнуовом Општом јавном лиценцом (ГНУ ГПЛ).

Те 1993. године Ијан Мердок је још увек студент компјутерских наука на универзитету Пурдју у Индијани, на којем ће дипломирати 1996. године. Ијан је уочио значај дистрибуција за даље популарисање Гну-Линукса и мане дотадашњих дистрибуција. Заинтересован за слободни софтвер, а нарочито за Гну-Линукс као слободни оперативни систем, одлучује да пројектује своју линукс дистрибуцију на потпуно нов начин и у духу слободног софтвера. Да би успео у томе, те 1993. године, пише Манифест Дебијана. Пројекат је добио име као кованица имена његове тадашње девојке која ће му бити касније и супруга, Деб (Дебора) и његовог имена Ијан.

У Манифесту Дебијана, Ијан критикује дотадашњи начин дистрибуције линукса. Он констатује да за будућност Гну-Линукс система није добро да корисник мора да га саставља од делова, практично од нуле. Довољно је тешко само пронаћи све делове у условима без интернета, па још треба све те делове компајлирати, инсталирати и саставити у функционалну целину. Зато је, по њему, будућност у дистрибуцијама које ће креирати неко на корист свих будућих корисника. По њему, било је погрешно што су тада дистрибуције као што је СЛС креирали појединци или мале изоловане групе, јер њихов производ не може да одсликава жеље и потребе свих будућих корисника. Уочио је и да тадашње дистрибуције имају лошу техничку подршку и скоро никако се не одржавају.

Манифест Дебијана позива на креирање нове Гну-Линукс дистрибуције која треба за разлику од дотадашњих дистрибуција да буде лака за инсталацију, прилагодљива различитим конфигурацијама хардвера, модуларна тако да корисник може да је прилагоди својим потребама. Посебно је наглашено у Манифесту да Дебијан осим тога што треба да буде опрезно и савесно састављен како би био потпуно функционалан у тренутку инсталације, мора са истом пажњом да буде одржаван и подржан у дужем временском периоду. Корисници осим система треба да имају на располагању и техничку подршку, штампана упутства, приручнике и све остало што је битно крајњем кориснику.

Врло важна промена у начину развијања линукс дистрибуција је та да се Дебијан развија потпуно отворено. То значи да се пројекту може прикључити свако ко има искуства у било којој области. Тиме се обезбеђује да већ у фази развоја Дебијана, у њега буду уграђене функције по жељама корисника.

Манифест Дебијана је предвидео начин дистрибуције овог система. С обзиром на неразвијеност интернета, дистрибуција на физичким медијима је била неопходност. Одлучено је да се дистрибуција Дебијана на физичким медијима, техничка документација и приручници повере Фондацији за слободни софтвер (енг. Free Software Foundation) и новоформираном Дебијан Линукс удружењу (енг. Debian Linux Association). Овим се избегавају посредници и стицање профита на рачун Дебијана. Сама цена овог система је била нешто виша од трошкова медија и поштарина. Овај вишак (маржа) је онда био усмераван на даљи развој слободног софтвера (не само Дебијана).

Ијан је Манифестом Дебијана поставио темеље за даљи развој линукс дистрибуција. Овакав отворени начин развоја дистрибуције омогућио је да Дебијан пројекат буде дуговечан и неотпоран на кадровску структуру. Ијан је само три године био лидер Дебијан пројекта, али се због добрих темеља, његов одлазак са лидерске позиције није осетио. И дан — данас Дебијан је једна од водећих линукс дистрибуција.

Временска линија развоја линукс дистрибуција показује да су из прадистрибуције СЛС израсле три водеће гране. Једна је Слаквер (енг. Slackware), грана за коју смо раније рекли да је савршени диносаурус који је директан потомак СЛС-а и који се развија на старински начин упорношћу једног човека, Патрика Фолкердинга. Друга грана је комерцијална грана око Ред Хат дистрибуције. И трећа, највећа, око Дебијана са стотинама мањих гранчица.

Хвала Ијану за ово богатство које сада имамо. Нека почива у миру.