Дубоки веб

Аутор: Дејан Маглов

Дуго је аутор овог текста размишљао да ли је уопште паметно писати о овом документарцу у једном часопису какав је ЛиБРЕ! Тема документарца је, благо речено, контроверзна.

Управо ова контроверза подстиче гледаоца да размишља о оном што је у овом документарцу видео, што представља први разлог зашто га треба погледати. Други значајан разлог је што лепо објашњава шта је то срфејс веб, дип веб и дарк нет. Такође, документарац у складну целину обједињује технологије о којима и наш часопис стално прича, а то су: Тор, Биткоин и криптографија. Трећи разлог је што барем делимично објашњава важност заштите приватности на вебу.

Документарац има више главних јунака. Насловна прича је о дип вебу. За неупућене, интернет који ми познајемо је срфејс веб (енг. surface web – површински веб). То је индексирани и контролисани део интернета. Много већи део интернета (можда и хиљаду пута већи) је скривен испод овог површинског слоја и није индексиран. Целокупни онлајн садржај који није индексиран и није дат за јавно приказивање представља дип веб (енг. deep web – дубоки веб). Садржи банкарске податке, податке владиних агенција, корпорација, универзитета и научних института, итд. Ови садржаји су скривени од јавности и доступни само одређеним овлашћеним групама људи.

Овај део интернета временом су почели да користе људи који су имали жељу или потребу да штите своју приватност на вебу. Новинари, узбуњивачи, адвокати, дисиденти су имали потребу да објаве јавности своја сазнања а да притом не буде откривен њихов стварни идентитет и тако буде угрожена њихова приватност, или чак и живот. Овај скривени део дубоког веба назива се и „Дарк нет” (тамни нет).

Тамном нету се може приступити, између осталих, и софтверским сервисом Тор. Тор је развила америчка војска, али сада је софтвер отвореног кода и јавно је финансиран.

Тамни нет, осим могућности да створи сигурну зону за узбуњиваче, може и да се злоупотреби. Тамни нет постаје сигурна зона и за криминалце. Сама чињеница да постоји злоупотреба тамног нета ствара слику у јавности и медијима да су тамни нет и Тор зли алати за криминалне активности.

О таквој злоупотреби интернета говори и овај документарац.

Тамни нет и технологије као што су Тор, Биткоин и криптографија отварају могућност потпуно слободне трговине на интернету. За све државе и њихове владе потпуно слободна трговина је илегална активност. Чак и када је роба којом се тргује потпуно легална, ова трговина је у сивој зони јер државе не могу да уберу порез на промет и тиме је посредно угрожен мали грађанин коме се повређује право на сигурност (од порeза се финасира војска, полиција и судство), угрожава се право на здравствену заштиту и образовање (угрожене су плате лекара, учитеља и професора). У случају Силк роуда (енг. Silk road – „Пут свиле”), комерцијалног портала на Тамном нету, слободна трговина наркотицима је била у потпуно црној зони.

Оно што највише смета аутору овог текста је тон документарца који кроз читаву радњу сувише романтично приказује трговину наркотицима. Аутор документарца чак сугерише да би ова трговина требало да буде легализована и, чак, с времена на време, појављује се сугестија да су трговци и зависници наркотика изложени употреби претеране силе од стране власти (државних органа реда). Посредно се наговештава да би либерализација ове трговине смањила насиље, а актере ове трговине на Тамном нету претвара у нове Зорое или Робине Худове.

Истина је да би премештање тежишта трговине наркотицима са улице на интернет смањило насиље на улици. Не би било ратова банди за територију, изненадних рација у којима гину и недужни. Био би подигнут и квалитет робе јер без територјалних разграничења трговцима би једино квалитет робе и цена донели предност на тржишту. То су предности, а мана је већа доступност наркотика широј популацији. Зависницима тежа доступносност није никад представљала проблем, али онима који би само да експериментишу је тежа доступност била проблем и можда једини разлог зашто никада нису пробали наркотике.

Аутори документарца заборављају или намерно прећуткују чињеницу да наркотици уништавају живот својим корисницима, њиховим породицама, пријатељима, познаницима и да је једна од највећих пошасти савременог друштва.

Дуги најважнији лик око кога се врти радња документарца је Дред Пајрет Робертс (енг. Dread Pirate Roberts – алијас ДПР). ДПР је псеудоним главног администратора Силк роуда. Захваљујући Тору и криптографији немогуће је у потпуности идентификовати ко је заправо ДПР. Затим није могуће са сигурношћу утврдити да ли је ДПР креатор и власник портала Силк роуд. Такође није могуће са сигурношћу утврдити колики је утицај и одговорност у самој трговини на порталу. Није чак могуће утврдити да ли је то једна личност или више њих који користе исти псеудоним.

ДПР је носилац романтичног дела овог документарца. Сам псеудоним је преузет од бајковитог лика, борца за правду који га носи наследно, али не по родбинској линији, него по заслугама које је стекао својом храброшћу и моралним принципима. ДПР, администратор Силк роуда, првенствено је бизнисмен који ово ради не само због новца, него и да пренесе политичке идеје слободне заједнице и слободног тржишта без регулативе власти. Администратор ДПР не признаје да је идејни творац и власник Силк роуда, већ да је он само онај који контролише трговину и не дозвољава трговину робом која директно угрожава животе попут трговине оружјем, уговарања плаћених убистава и слично. Заборавља да и наркотици угрожавају живот.

Заслуга ДПР-а је стварање компактне заједнице око Силк роуда потпуно другачије у односу на, примерице, Ибеј (енг. eBay) заједницу. Силк роуд заједница дели филозофију и активно учествује у развоју.

За добар документарац потребан је и трагични лик. У овом документарцу је то Рос Олбрикт (енг. Ross Ulbricht). Уз сарадњу свих полицијских агенција САД-а, Роса је успео да ухвати ФБИ на делу док је имао руке на тастатури улогован као Дред Пајрет Робертс, администраторски део Силк роуда. Овим је његова судбина била запечаћена.

Овом акцијом ФБИ-а нанесен је ударац Силк роуд заједници. Ухапшен је један од њихових истакнутих чланова, ускоро је пронађен главни сервер и тиме је угашен портал Силк роуд. Самом Росу су у оптужници прикачени сви греси комплетне заједнице плус наручена убиства за која се ни не зна да ли су била извршена. Да би судски процес успео, Росу су судије морале да занемаре уставно право на његову приватност јер већина прикупљених доказа против њега је прикупљена на начин који повређују право о заштити приватности личности и морали би бити одбачени. Рос је драконски кажњен. Осуђен је на доживотну робију без права на помиловање. Овим правни систем Америке прави пример од Роса и даје на знање да су овакве радње недопустиве и да ће свако ко буде ухваћен у сличним радњама бити најстрожије кажњен.

ФБИ је добио једну рунду. Затворио је Силк роуд. Судско веће је учинило све да драконском казном превентивно делује на понављање оваквих дела. У пракси, судски спор није ни завршен, а на Тамном нету се појавио Силк роуд 2.0 са новим Дред Пајрет Робертс администратором. НСА и ФБИ је успео да затвори и овај Силк роуд. Сервер се ни не охлади како треба, а појави се и Силк роуд 3.0 са још бољом одбраном.

Силк роуд није једини сајт оваквог типа у Тамном нету. Ово показује да рат са овако софистицираним криминалцима је немогуће добити на класичан начин забрањивања.

Тешко је писати о овом документарцу а не упасти у клопку. Ма колико снажно да кажемо „ово што ови људи раде је лоше”, већ у следећој реченици кажемо „ово смањује насиље” или „они користе слободни софтвер”, а у часопису стално пишемо да је то добро, или „они су заједница”, што такође промовишемо.

Оно што је највише одвраћало аутора овог текста од представљања овог документарца је могућност да некоме дамо идеју како да злоупотреби слободан софтвер. Нашим органима реда још само фале високософистицирани криминалци.

У нашу одбрану бисмо рекли да овај документарац постоји, налази се на површинском вебу и лако је доступан. Коме је стало до злоупотребе, лако ће се информисати и без нас. Наше је да упозоримо да то постоји и да се спремимо за одбрану од овакве опасности.

Чињеница је да док буде људи који злоупотребљавају наркотике, биће и трговаца наркотицима и то све софистициранијих. Игнорисање и препуштање да се само органи реда боре против наркоманије је унапред изгубљени рат. Едукација и контрола су једине успешне методе борбе. Родитељи морају бити свесни да Фејсбук није најопасније место на интернету, већ да има и опаснијих.

Раскринкавање искривљене филозофије слободног софтвера је још један задатак часописа. Рећи да Тамни нет, Тор и криптографија не ваљају јер могу да се злоупотребе је исто као рећи да мотика, нож и секира не ваљају јер могу бити оружје. Слободан софтвер је алат који помаже људима да што боље изразе своју креативност без ограничења. Све се може злоупотребити, па и слободан софтвер. Али за то није крив алат, него онај ко га употребљава.

Друга злоупотребљена ствар у овом случају је заједница. Заједница окупљена око Силк роуда наликује заједницама окупљеним око слободног софтвера. У сржи сваке заједнице је филозофија коју заједница дели. Заједнички именилац између филозофија слободног софтвера и Силк роуд заједнице је једино именица „слобода” – све остало је различито. Док се код филозофије слободног софтвера пропагира слобода размене идеја, искустава и знања, код Силк роуд заједнице влада анархо-либерални капитализам који пропагира слободу трговине без државне регулативе и без жеље да се ишта држави врати. Није им потребна заштита (војска, полиција и судство им само смета) и имају пара да се сами лече и образују, а за друге их није брига.

Треба бити опрезан. „Није злато све што сија”, па ни свака слобода која угрожава туђу слободу није слобода. Анархија свакако није слобода.