Децентрализација је стигла (1. део)

Аутор: Петар Симовић

Вратимо се мало у време настанка интернета. Идеја која је у почетку настанка интернета постојала била је веома једноставна и укратко се сводила на могућност и једноставност дељења некаквог садржаја између удаљених рачунара преко мреже на коју су ти рачунари прикључени. Ова идеја се после развијала у различитим правцима који су описани као топологије рачунарских мрежа. Када се ради о мрежама, треба поставити питање да ли су сви рачунари на мрежи равноправни или једни зависе од других. Мреже у којима су рачунари равноправни и не зависе од централног рачунара који их опслужује пружајући им жељени садржај или их упућујући на њега, јесу децентрализоване или дистрибуиране мреже. Ова два термина не значе исто и биће ускоро боље објашњени. Насупрот њима, мреже у којима се учесници деле на клијенте и сервере су централизоване архитектуре, јер сви корисници садржај добијају искључиво од сервера, а сами корисници најчешће не могу директно делити садржај преко мреже.

Међутим, владе и корпорације које су увиделе велике потенцијале мрежа у развоју су значајно утицале на даљи развој рачунарских мрежа. Не само да су утицали, него су и усмеравали развој у правцима који су омогућавали веће контроле над корисницима и остваривање профита од мрежа, рачунара и сервиса, тј. програма за њихово коришћење.

Интернет је настао из војног пројекта Арпанет са идејом да се преко потребна војна комуникација у неповољним условима нуклеарног рата, када цели градови могу нестати за један дан, може ипак успоставити алтернативним рутама и тако одржати (више на https://en.wikipedia.org/wiki/ARPANET). У преводу ово значи да нема централне тачке од које зависи функционалност целе мреже, што доприноси скалабилности (лаком увећању мреже) и редундантности (отпорности мреже на отказивање рачунара). Ово нам такође указује да је интернет у почетку заснован на идеји дистрибуиране мреже отпорне на отказивање појединачних чворишта комуникације, и указује на способност мреже да преживи значајне инфраструктурне губитке.
У историји постоји доста пројеката који су покушали да ограниче слободе информисања и међусобне комуникације људи на интернету. Један такав пример свакако је и пропали пројекат Мултикс (енг. Multics, https://en.wikipedia.org/wiki/Multics) који је увео значајне системе у рачунарство и оперативне системе, али је главна идеја пројекта била да сваки град има централни моћни суперрачунар на који се грађани-клијенти повезују терминалима и преко којег извршавају своје програме. Из данашње перспективе ова замисао може изгледати као шала, али не заборавимо да данашње најпопуларније друштвене мреже имплементирају баш овакве централизоване системе.

Поменули смо термине децентрализоване и дистрибуиране мреже, па да то сада мало појаснимо.

Децентрализоване мреже су оне које немају централни рачунар од којег зависи функционалност целе мреже, али рачунари никако нису сви једнаки међу собом и отказивање специфичног рачунара може имати озбиљније последице по функционалност мреже глобално и могућност да сваки рачунар комуницира са било којим другим у мрежи.

Дистрибуиране мреже су сасвим супротне јер су сви рачунари подједнаки и отказивање било којег рачунара нема никакав утицај на функционалност мреже. Овакве мреже се често зову и п2п (енг. Peer-To-Peer) мреже. Примери овакве мреже су свакако Битторент (енг. Bittorrent) и Јузнет (енг. Usenet).

Ту су и централизоване мреже у којима постоји јасна подела на кориснике и централни рачунар који управља мрежом. Овакве мреже искључиво зависе од централног рачунара и без њега корисници не могу комуницирати. Пример овакве мреже је телефонска мрежа где корисници не могу комуницирати међусобно уколико оператер није у функцији.

Данашњи интернет изгледа као децентрализована мрежа. Сви корисници зависе од интернет провајдера; претраживање мреже зависи од централизованих претраживача (Гугл, Јаху, Бинг, Јандекс, Дак-дак-гоу и други) и компанија као што су Гугл; размењивање порука зависи од централних мејл-сервера као што су Џимејл (енг. Gmail) и Јаху (енг. Yahoo); домени и ИП адресе зависе од централизованих ДНС, ТЛД и сличних сервера које, опет, не контролишу корисници, већ приватне корпорације попут Ајкена (енг. ICANN).

Ово никако нису сви сервиси које корисници свакодневно користе. Напоменућемо још и друштвене мреже, које су постале веома популарне у последње време, а које су опет централизоване, засноване на власничком софтверу и у поседу приватних фирми.

Наравно ту су сада већ незаобилазна питања цензуре, надгледања корисника, угрожавања приватности корисника као и сигурности саме мреже, уколико је она под неком врстом контроле. Овим темама, као и технологијама које налазе ефикасна решења за наведене проблеме, бавићемо се кроз наредне бројеве (тематски ћемо представљати програме који решавају одређену врсту проблема).

Мреже могу бити тотално дистрибуиране или бар децентрализоване, али тако да корисници могу изабрати да ли желе бити клијент или сервер.

Проблеми као што су цензура, угрожавање приватности корисника, спамови, непотребне рекламе и многи други могу бити решени употребом модерне криптографије, дигиталним потписима и анонимним мрежама сличним Тору (енг. The Onion Router).

Главна идеологија која се провлачи кроз дистрибуираност или децентрализацију мрежа заснива се на пружању већег избора корисницима приликом повезивања и размена информација, док у исто време уклањају непотребног посредника који контролише кориснике. На тај начин корисници мреже имају потпуну контролу над тим са киме се повезују и деле информације, на који начин то чине (шифровано или не), шта ће о себи одати, коме, и тако даље.

У предстојећим деловима видећемо како програми отвореног кода доприносе децентрализацији на разним пољима, од децентрализоване трговине криптовалутама као што је Биткоин, преко децентрализованих алтернатива интернетских домена, размене електронске поште, мрежне резервне копије (бекап) и свих осталих технологија сервиса и протокола који су данас централизовани, а могу бити дистрибуирани и сигурнији.