Крипто-анархија (1. део)

Аутор: Лиора

“Постоје двије врсте криптографије на свету: она која ће спречити сестру да чита ваше документе и криптографија која ће спречити владе од читања ваших докумената.” – Брус Шнајер

Данашња револуција није створена Молотовљевим коктелима, нити је захтијевала масовне побуне на улицама разбијањем стакала излога великих корпорација. Она је тихо, без велике помпе, почела да се развија у кутовима интернета као поглед на свијет којег данас усваја све већи број људи. Као и свака друга дигитализација, и она се састоји од бројева 0 и 1, а немогуће је не примјетити када из дана у дан све већи број наслова носи ознаку „Крипто-анархија”.

Шта је крипто-анархија?

Осамдесетих година прошлог стољећа, Дејвид Чаум (енг. David Chaum), криптограф и креатор анонимних дигиталних система и псеудонима, озбиљно промишља о транзицији криптографије у, тада искључиво резервисаној техници за војне и сигурносне службе, технику постизања грађанских и других слобода, али и саме анонимности и приватности која је од самог постанка интернета постала једна од горућих тема. Његов рад назван „Сигурност без идентификације: Трансакцијски системи који чине Великог брата немоћним” доживио је револуционарну репутацију међу истомишљеницима и 1980-их година постаје мали покрет. Године 1992. група која се сретала на мјесечним састанцима у Гилмор компанији, одлучује креирати имејл листу на коју ће бити позвани сви „сиферпанкери свијета”. На том састанку, који ће се у данашње вријеме предочити као хисторијски, оснива се покрет Сиферпанк (енг. Cypherpunk). Сиферпанк представља децентрализовани, активистички покрет који заговара кориштење криптографске технике и осталих технологија које оснажују приватност у сврху социјалне и политичке промјене. Идеја није настала само из докумената, она се промишљала у научној фантастици много прије тога кроз „1984” – Џорџа Орвела, али и потиснути „Неуромансер” Вилијама Гибсона. Постанком Сиферпанк покрета, било је логично да се његови циљеви и принципи сажму у документ који је назван „Крипто-анархистички манифест” за све кодере побуњенике, али и грађане који се желе упознати са својим правима.

Крипто-анархија је постала из сиферпанк покрета. Скована од ријечи криптос (грч. Скривен, приватан) и анаркос (грч. невладање) као кованица Тимотиja Маја. Она представља покрет који заговара информацијске технологије попут енкрипције у сврху осигуравања пуне слободе. Њена пуна дефиниција би била:

“Крипто-анархизам представља дигиталну реализацију анархизма са техником кориштења криптографских софтвера да би се избјелга просекуција и угњетавање од стране власти при примању и слању информација преко компјутерских мрежа, у сврху заштитe приватности и политичке слободе”.

Мотиви криптоанархиста се базирају на три цјелине од којих је прва отпор према масовном надзору компјутерских мрежа и комуникација. Заштита од масовног надзора је једна од најбитнијих карика јер ослобађа индивидуе од могуће злоупотребе и нарушавања приватности од стране влада и сигурносних служби. Самим кориштењем енкрипције, индивидуа постаје слободна у дигиталном простору од масовног надзора. Контроверзе које су потврдиле постојање масовног надзора, попут звиждања Едвардa Сноудена, привукле су доста нових припадника криптоанархије који су до тада сматрали да је масовни надзор „само још једна теорија завјере”.

Крипто-анархисти често прибјегавају апсолутној анонимности, толикој да у доба напредовања технологије и масовног надзора неки одлучују да носе маске или мараме преко лица због страха од технике фацијалног препознавања од стране сигурносних и других служби.

Иако често крипто-анархисте представљају као параноичне, постојање оваквих сакривања је ништа друго до резистенција према тренутним сигурносним одлукама.

Друга цјелина јесте борба против цензуре на интернету. Крипто-анархизам сматра да цензура води укидању слободе говора и експресије, те онемогућава индивидуама да искажу своје ставове, какви год они били.

„Цензура представља контролу или обуставу информација, филтрирање информацијама према вољи или законима државе, по налогу владе или обавјештајних служби и других организација, у сврху постизања одређене контроле и промовирања идеја“.

Повећањем цензуре у држави, повећава се ауто-цензура од стране корисника и самим тиме се нарушава слобода мисли и говора. Глобализацијом интернет цензуре, јавила се потреба колектива и активизма који ће се противити оваквом дјеловању. Свака држава једним дијелом има цензуру садржаја на интернету или илегалност одређеног садржаја. Најчешћи мотиви цензуре јесу политичке природе, у сврху очувања тренутног политичког и другог поретка у земљи, што је одлика репресивних и аутократских система, те ослабљивање политичког непријатеља кроз једностраност и приступање само изворима контролисаним од стране врховних органа државе, одржавање социјалног мира кроз контролисаност људских права и слободе говора. Цензура је одлика репресивних и аутократских система, али она је неријетко индиректно или директно заступљена у демократским, отвореним друштвима. Често се демократија описује као „недовољно добар, али најбољи систем који имамо.”

Да ли је демократија сама од себе постала један вид цензуре?