Ugovor Republike Srbije sa Majkrosoftom (8. deo)

Ovaj serijal ne može biti završen dok ne analiziramo sopstveno „dvorište”. FLOSS zajednica je temelj organizacije FLOSS-a. Zbog toga, sve što je dobro za FLOSS, dolazi upravo iz zajednice, ali isto tako, sve što je loše u zajednici, odražava se na FLOSS u geografskom području te zajednice.

Imamo utisak da u Srbiji ni sami članovi zajednice nisu u potpunosti shvatili ulogu i značaj iste. Zbog toga, prvo moramo da podsetimo sve zainteresovane na pravu ulogu zajednice u FLOSS svetu.

FLOSS nema vlasnika niti neki plaćeni upravni odbor koji bi se bavio razvojem, promocijom, marketingom, distribucijom, tehničkom podrškom i edukacijom korisnika FLOSS-a. Sve ove funkcije su neophodne za život FLOSS-a. Ako zakaže samo jedna od ovih funkcija, FLOSS projekat će se ugasiti. Na primer, ako nema razvoja FLOSS projekta, njegov život je ograničen i ugasiće se kad bude hardverski prevaziđen, ili ako nema tehničke podrške, korisnici će ga odbaciti čim nalete na prvi problem i tako dalje. Sve ove funkcije u FLOSS svetu u rukama su FLOSS zajednica i predstavljaju njihovu odgovornost.

U Srbiji FLOSS zajednice su uglavnom lokalni timovi neke od svetskih FLOSS zajednica. Okupljene su oko konkretnog svetskog FLOSS projekta po principu mesta za druženje istomišljenika. Zapravo, društveni aspekt zajednica jeste samo motivator u nedostatku novca kao najvećeg motivatora za rad. Osnovne funkcije zajednica su na savesti članova zajednice. Ovo društveno okupljanje može biti iskorišćeno za neobavezno ćaskanje ali i za vrlo ozbiljan rad na promociji, održavanju i razvoju projekta, oko kojeg se članovi okupljaju. Neaktivnost lokalnih timova neće ugroziti svetski projekat u smislu njegovog opstanka, samo zato što neko u svetskoj zajednici svesrdno radi na njegovom održavanju. Lokalni timovi ugrožavaju ugled i širenje svog projekta na lokalnom nivou.

FLOSS jeste besplatan i slobodan. Razvijen je zahvaljujući dobrim ljudima koji veruju da deo svog znanja i veština mogu da poklone svetu sa namerom uspostavljanja nekih pravednijih odnosa, jednakosti i prava svakoga na korišćenje računara kao svetski vrednog resursa. U vreme mikrokompjutera pojedinci su mogli sami da razvijaju sav potrebni softver za sebe. Sad je to nemoguće. Računari su znatno uznapredovali i sada pojedinac ne može sam da razvija sav softver koji je njemu potreban. Kao protivteža korporativnom softveru zatvorenog kôda nastao je FLOSS pokret. Čine ga milion vrednih ljudi kojima je stalo da naprave nešto korisno za sve. Svaki pojedinac u ovom pokretu shvata da dobija nešto dobro, besplatno, što mu daje pravo i obavezu da koristi slobodno svoj računar sa slobodnim softverom, ali isto tako da i svojim radom doda još jedno malo unapređenje i uključi se aktivno u pokret. Novčano FLOSS jeste besplatan, ali zapravo i nije besplatan. FLOSS je sada uspešan pokret i projekat zato što se on plaća radnim satima. Sve što pojedinac dobija besplatno (softver, znanje i podršku), plaća svojim angažovanjem u prenošenju znanja na nekog drugog, promovisanjem, razvojem i podrškom FLOSS pokretu.

Ne postoji prisila da pojedinac bilo šta vrati FLOSS pokretu, to je samo moralna obaveza. Srećom, postoji dovoljno ljudi u svetu koji pravilno shvataju ovaj pokret. Bez njih, on ne bi bio toliko snažan i vitalan i ne bi se razvijao ovim tempom. Praktično ne postoji izgovor da bilo koji pojedinac ne doprinese svojim angažovanjem FLOSS pokretu. Ne postoji ni mali posao (mali doprinos) za FLOSS. Svaki i minimalni doprinos je dragocen. Od širenja informacije da FLOSS svet postoji, pa sve do kupovine FLOSS suvenira, sve je važno i doprinosi razvoju ovog pokreta.

Prostom analizom stanja FLOSS-a u Srbiji možemo reći da se nalazimo negde malo ispod svetskog proseka ili čak u nivou svetskog proseka po korišćenju i aktivizmu u FLOSS-u. Prilično zaostajemo za razvijenim IT svetom, i to ne samo u FLOSS-u nego u svim granama IT industrije. Isto tako smo ispred zemalja sa srednjom i nižom stopom IT razvoja. Ova pozicija zlatne sredine možda i jeste najiritantnija. Sad već suviše znamo da bismo mogli da ignorišemo FLOSS, a još nemamo dovoljno snage da zakoračimo u krug razvijenih FLOSS zemalja.

Napredak FLOSS-a u Srbiji od 2004. i 2005. godine do danas je vidljiv. Ono što FLOSS aktiviste možda naviše iritira, jeste da je taj razvoj „spor” i da nije kontinuiran, nego ima svoje skokove i padove. Skokovi i padovi su uslovljeni spoljnim faktorom. Skokovi se dešavaju kada se desi nešto zaista veliko u FLOSS svetu što proprate mediji i na taj način privuku pažnju radoznalih, a padove izazivaju ekonomske krize i ostali faktori van IT-a. Sve te faktore smo imali u ovih zadnjih deset godina koliko možemo da pratimo razvoj FLOSS-a u Srbiji zahvaljujući internetu.

Sve ovo vreme razvoj FLOSS-a je prepušten stihiji i inicijativi pojedinaca. Sa takvim modelom razvoja ne može se očekivati kontinuiran razvoj. Kontinuiranim razvojem bilo čega potrebno je upravljati, što podrazumeva potpuno razumevanje materije kojom se upravlja i podrazumeva organizaciju koja će koristiti pozitivne faktore razvoja, a ublažavati posledice negativnih faktora za razvoj. Pa prema tome za kontinuiran razvoj FLOSS-a u Srbiji potrebno je bolje razumevanje funkcionisanja FLOSS-a i bolja organizacija FLOSS zajednica.

Na neke dublje analize funkcionisanja FLOSS-a u našim uslovima nismo naleteli pa ćemo ovoga puta mi probati da dotaknemo srž problema. Ne pretendujemo da problem rešimo, ali bismo voleli da barem donekle identifikujemo probleme s nadom da ćemo time inicirati rešenje problema.

Svedoci smo da su na svim forumima, okupljanjima, kongresima i sličnim sastancima FLOSS aktivista u Srbiji i regionu zastupljene iste teme: zašto mnoge dobre ideje i inicijative propadaju, zašto inicijatori dobrih projekata dobijaju samo moralnu podršku bez konkretnih akcija podrške, zašto su zajednice u regionu, okupljene oko različitih FLOSS projekata, „učaurene” i ne sarađuju međusobno pa čak se međusobno svađaju i tako dalje.

Nerazumevanje i nepoznavanje materije vode u netoleranciju. Sam pojam FLOSS pokreta i njegove filozofije je komplikovan. Kada se tu dodaju i faktori mentaliteta naroda plus osobine svakog pojedinca, razumevanje postaje još komplikovanije.

Svako od nas ima različit pogled na FLOSS filozofiju, različito shvatamo pojam slobode, imamo različite puteve spoznaje FLOSS-a, različito smo vaspitani u odnosu na prosečnog Amerikanca, imamo različite motive za učestvovanje u FLOSS pokretu, različita zanimanja i različite profesije. Sve su ovo faktori nerazumevanja. U krvi nam je da vidimo tuđu različitost pre nego da vidimo u čemu smo isti. Ovo nije osobina mentaliteta ovog podneblja, to je duboko u čovekovoj prirodi, samo su neki narodi više prevazišli ovu manu, a neki manje. FLOSS u svetu crpi svoju snagu iz ovih različitosti, a kao koherentni faktor nudi svoju FLOSS filozofiju.

Negde duboko u naš mentalitet, nama koji pripadamo malom narodu, ugrađeno je da svi od nas uvek žele nešto da otmu (zemlju, porez, čak i decu – danak u krvi) i da moramo to da čuvamo svim silama. Sa druge strane, niko nam ništa nije davao, nego smo to morali hajdučijom ili revolucijom da otmemo. Ovo svakako nije pogodno tle za filozofiju deljenja (eng. share) i više pogoduje pirateriji. Ovo je možda najgora osobina mentaliteta za FLOSS. Narodi bez ovakvog nasleđa imaju poštovanje prema tuđem radu, imaju razvijenu svest i obavezu da se nekako oduže za poklon, dok ćemo mi morati da razvijamo tu osobinu kroz stalnu edukaciju.

Različiti pogledi na pojam slobode su takođe otežavajući faktor za upravljanje razvojem FLOSS-a. Vrlo često smo sretali uprošćeno shvatanje slobode koja se poistovećuje sa anarhijom. Apsolutna sloboda tj. anarhija vodi samo u haos. Sloboda koja ugrožava nečiju slobodu, nije nigde poželjna i zapravo nije prava sloboda. Zato sloboda uvek ima ograničenja, a to se uspostavlja samo organizacijom. Težnjom za apsolutnom slobodom stvara se ogroman otpor bilo kakvoj organizaciji, a bez kakve-takve organizacije nema ozbiljnog rada.

Uprkos velikim otporima stvaranju bilo kakve organizacije, svaka posebna zajednica u Srbiji je uspostavila svoju organizaciju po meri svojih članova, sopstvenoj percepciji slobode, sa manje ili više pisanih i običajnih pravila. Činjenica je da su zajednice sa strožim pravilima tokom svoje istorije imale manje problema u smislu da je postojala opasnost da se ugase. Ovo može samo da znači da je ta zajednica u startu ozbiljnije shvatila posao zbog kojeg je osnovana pa je svoju organizacionu strukturu na početku striktno definisala, a i sama organizaciona struktura je pomogla u nekim trenucima krize. Samo to iskustvo govori da je organizacija vrlo bitna.

Ne postoji organizacija rada koja je univerzalna za sve zajednice. Različitosti zajednica su poželjne i podsticane su od strane FLOSS filozofije pa ih treba čuvati i negovati. Druga je stvar što takva filozofija razuđuje ukupnu FLOSS zajednicu Srbije. FLOSS zajednica Srbije je mala i još kad je razbijena u deset do petnaest posebnih lokalnih zajednica, gubi svoju snagu i sposobnost da uradi nešto više na ovom prostoru.

Za dalji napredak FLOSS zajednice neophodni su udruživanje snaga svih lokalnih zajednica i zajednički rad na projektima od opšteg interesa. Ovo nije nova ideja, ali je i danas aktuelna. Sama pojava ideje o udruživanju je oduševila skoro sve u zajednici toliko da su svi počeli odmah da je realizuju bez dogovora o modelu ovog udruživanja. Različita shvatanja slobode i FLOSS-a ponovo su još više razjedinile zajednicu. Baš ovaj primer odlično ilustruje sve mane srpske FLOSS zajednice.

Nismo primetili da je iko analizirao zašto je propala ideja o ujedinjenju FLOSS zajednica Srbije. Nije problem kada neki projekat propadne, problem je ako se ne sagledaju pravi uzroci i ne nauči lekcija šta ne treba raditi sledeći put da nam se greške ne bi ponovile. Nama nije u krvi da analiziramo svoje neuspehe, zato nam se greške ponavljaju. Štaviše, skloni smo da stvaramo legendu oko nekog našeg neuspeha u kojem ga veličamo pa nam se i istorija ponavlja.

Mnogo je faktora koji su doveli do neuspeha projekta udruživanja zajednica i zbog toga nije lako sagledati potpunu sliku. Usredsređivanje samo na jedan faktor daje krivu sliku. Dobar deo faktora je vezan za naš mentalitet.

Jedan od faktora je usko vezan za našu poslovicu: „Što možeš uraditi danas, ne ostavljaj za sutra.” Kada se tome doda i deo crnogorske parodije na ovu poslovicu „Što može ostati za sutra, možda nije ni vredno rada.”, dolazimo do suštine našeg shvatanja rada. Mi smo, uglavnom, kampanjci i sve radimo na „O-ruk!”¹. Ako ne možemo da uradimo na „O-ruk!”, brzo gubimo interesovanje i na kraju ne uradimo, a krivicu prebacimo na drugoga. Mnogo je primera za to. Recimo, naš radnik ode negde u inostranstvo, zaposli se, dobije zadatak i rok za izvršenje. On radi na „O-ruk!”, odradi posao za pola predviđenog vremena i sedne negde u hlad ili čak napusti radno mesto. Na kraju meseca se čudi zašto mu je odbijeno pola plate, a uradio je istu količinu posla i to bez pauze, dok je njegov kolega sve vreme polako radio. Normativ u Srbiji je najgore uraditi. Ako ga uradiš po pravilima, naši radnici ga probiju za 50% i traže dodatne sate ili nagradu. Ako ga normiraš na maksimum, zato što poslodavac ne želi da plaća nagrade, prete ti pobune za jedan ili dva meseca. Normativi su sa razlogom postavljeni relativno nisko da bi radnik mogao bez napora da radi godinama. „O-ruk!” sistem može da traje kratko, posle nastaju raspad sistema i pobune. „O-ruk!” u kriznim situacijama i na malim projektima može biti koristan, ali na sistemskim i fundamentalnim poslovima je poguban. To je mentalitet i to može da se ispravi u firmi ali u FLOSS-u teško.

Gde se oslikava „O-ruk!” sistem u ujedinjenju zajednica? Upravo u nestrpljenju gde sve mora biti urađeno odmah ili nikako, bez ikakvih konsultacija, dogovora i sličnog. Nije bilo realno da ujedinjenje protekne po predlogu jedne od zajednica koja je ovo ujedinjenje shvatila kao gašenje svih posebnih zajednica i okupljanje na jednom mestu. Ovo je izgledalo kao da je Nemačka pozvala sve države u Evropi da rasformiraju svoje Vlade i da se odmah oformi Velika Evropa sa zajedničkim parlamentom i centralnom bankom. Po našem „O-ruk!” sistemu, pomenuta zajednica zaista jeste rasformirala svoju zajednicu i preimenovala je u nešto što može da liči na zajednicu svih zajednica. Da ne pominjemo da je u tom procesu ta zajednica uradila i nekoliko nediplomatskih gestova koji su definitivno zapečatili taj put ujedinjenja.

„O-ruk!” sistem nije funkcionisao ni na strani pobornika ujedinjenja zajednica po principu Evropske unije. Ovaj model je predviđao da posebne zajednice zadrže svoj legitimitet i posebnost, ali da deo ovlašćenja prenesu i na organe unije zajednica (krovne organizacije). Zadatak unije zajednica bi onda bila koordinacija rada između zajednica i zastupanje interesa zajednica prema trećim licima (firmama, državi i drugim zajednicama u svetu). „O-ruk!” sistem je i ovde odneo svoj danak. U dva navrata se zahuktavala ova priča, ali u oba slučaja je propala na prvoj prepreci na koju se naišlo.

„O-ruk!” na ovako bitnim i komplikovanim stvarima ne funkcioniše i jedino kontinuiran i uporan rad može da dovede do rezultata.

„O-ruk!” sistem bi možda i proradio da ne postoji još problema. Jedan od velikih problema je već pomenuta unutrašnja organizacija naših zajednica. Ovom prilikom se ispostavilo da većina naših zajednica ima vrlo neformalnu unutrašnju organizaciju koja ne predviđa postojanje lidera. U takvoj organizaciji teško mogu da izdvoje nekog člana kojem mogu da veruju da će zastupati njihove interese u pregovorima oko formiranja unije zajednica. Sama unija zajednica predviđa delegatski sistem jer je nerealno da se za svaku odluku unije zajednica pita svaki član posebnih zajednica koje ulaze u sastav unije. Rešavanjem ovog problema neformalne organizacije zajednica, povela se rasprava i da li pojedinac može biti član unije zajednica van svoje matične zajednice. Po našem mišljenju, to je malo apsurdno. To zvuči kao da Pera Perić hoće da bude član Evropske unije pre Srbije. U principu može, ali mora da se preseli u Nemačku, da zatraži državljanstvo, pa ako ga prihvataju zbog njegovih posebnih znanja i veština, može da bude član Evropske unije ali kao Nemac. Cilj je okupiti zajednice a ne pojedince i sad može neko da okupi pojedince u svojoj zajednici i bez unije.

Ni Evropska unija se nije formirala za jednu ili dve godine. To je proces koji predviđa unutrašnje reforme i stvaranje poverenja. Evropska unija je takođe imala negativno istorijsko nasleđe. Sigurno nije bilo lako dovesti za isti sto Nemce i Francuze sedam godina nakon Drugog svetskog rata u kojem su bili na različitim stranama. Godine 1952. Francuska, Nemačka i još četiri zemlje potpisale su „Ugovor o evropskoj zajednici za ugalj i čelik” što je bila preteča Evropske ekonomske zajednice a kasnije i Evropske unije. Od prvog ugovora do Evropske unije prošlo je još četrdeset godina (1952-1992) upornog kontinuiranog rada i pomeranja malim koracima.

Ne treba očekivati ni da Srbija može odmah formirati uniju zajednica u gotovom obliku za kratko vreme. Jednostavno nisu sve zajednice ni spremne za to. Možda i nama treba nekoliko među-ugovora prvo velikih (ozbiljnih) zajednica koje bi oformile jezgro ove zajednice, pa tek onda pridruživanje ostalih zajednica tempom koji diktira spremnost (voljni i organizacioni momenat) te zajednice da se pridruži uniji.

Postoje primeri u FLOSS svetu gde je pojedinac na čelu velikog FLOSS projekta i da sa malom ili nikakvom pomoći projekat funkcioniše i po dvadeset godina kao što je to slučaj sa Patrikom iz Slackware Linux-a. Moguće je, ali to nije baš reprezentativni primer na koji se treba ugledati (možda samo kao primer bezgranične upornosti). Naš favorit za ugled je Debian projekat. Ovaj model treba proučavati i ugledati se na njega. Projekat je takođe star dvadeset godina. Promenio je trinaest lidera. Ostajao je bez bitnih programera koji su bili vrbovani od strane mnogih firmi, sve to je preživeo i ostao lider u FLOSS svetu.

Ugledajući se na Debian projekat, tvrdimo da je dobra organizacija pola obavljenog posla. Postoji priča koja se autoru ovog teksta duboko usadila u memoriju, a koju je čuo od svog profesora na fakultetu (prim.aut.).

Dok je stara SFR Jugoslavija bila jedan od lidera građevinarstva u svetu, dobila je ugovor za izgradnju jedne od dve predviđene kule (soliter sa više od dvadeset spratova) bliznakinje negde u Nemačkoj. Ugovor za drugu kulu su dobili Japanci koji tada još nisu važili za „svetsko čudo” ekonomije, tek su sticali ugled.

Naša firma je po tada važećim standardima odmah došla na gradilište sa svim radnicima, mehanizacijom, materijalom i odmah su započeli kopanje temelja. Japanci se tri meseca nisu pojavili na svom gradilištu. Slali su inženjere u izviđanje, ispitivali su tlo i planirali. Pojavili su se tek kad su naši već došli do petog sprata, i to samo sa neophodnom mehanizacijom i radnicima za tu fazu izgradnje. Naši su posle imali problem sa sleganjem tla i gubili su vreme na sanaciju. Pred kraj izgradnje naše kule pojavio se i finansijski problem jer smo potrošili skoro sav budžet za izgradnju. Mi smo materijal za izgradnju nabavljali unapred a Japanci pak tačno na vreme. Obe kule su bile završene u isto vreme i u roku. Nemci su bili zadovoljni, a krajnji rezultat je bio loš za nas. Probili smo budžet, namučili smo se da završimo, na kraju smo morali da radimo i na „O-ruk!”. Japanci su nas naučili novim metodama organizacije koja podrazumeva dobru temeljitu pripremu, sistem nabavke na vreme, rad sa minimalnim brojem radnika koji se ne sudaraju međusobno i još po nešto što je bitno isključivo građevincima.

Poenta ove priče je da je bolje da pojedinac, koji pokreće neki projekat, uloži mnogo više napora u pripremu i organizaciju realizacije posla, nego da sam pokušava da ga završi. Iako na početku sa strane izgleda kao da se ništa ne dešava, kasnije će se višestruko vratiti kroz lakšu i bržu realizaciju posla. Nekada organizacija u FLOSS svetu izgleda kao juriš na vetrenjače. Ponekad nam se čini da bismo mi sami mogli bolje i brže da odradimo posao, a zapravo nam se može desiti da nam se „kula” iskrivi i da nikad ne završimo projekat, što se ne bi desilo da smo posao organizovali.

Već osam meseci analiziramo stanje FLOSS-a u Srbiji. Ovim nastavkom smo zatvorili krug. Ugovor Republike Srbije sa Microsoft-om je bio samo povod za analizu koja se na kraju završava generalnim zaključkom da smo za stanje FLOSS-a u Srbiji uglavnom sami krivi. Nedovoljno smo organizovani, razjedinjeni smo, konkretno ne nudimo alternativu jer nije dovoljno samo pričati da u svetu postoji alternativa, potrebno je konkretno pokazati da smo u stanju da implementiramo alternativu i da je održavamo (a daleko smo od toga), nemamo dovoljno zanimljivih projekata, nedovoljno smo pokrili medije svojim informacijama o projektima, nemamo organizaciju koja na ravnopravnoj nozi može da priča sa državom i firmama. Prema tome, sve dok nam je nedostatak vremena za FLOSS izgovor za neaktivnost u FLOSS pokretu, nemamo prava da se žalimo na stanje FLOSS-a u Srbiji.

Neće se desiti da Microsoft kaže: „Mi odustajemo, prepuštamo tržište FLOSS-u bez borbe.” Za svoje mesto pod suncem moramo se izboriti sami i to ne vikanjem: „To je nepravda!” već konkretnim doprinosom FLOSS pokretu.

Sam LiBRE! je osnovan sa idejom centralnog informisanja zajednice o FLOSS domaćim projektima. Nadali smo se da će barem 50% časopisa biti popunjeno takvim informacijama koje bi nam slali sami autori tih projekata. Ovo bi bilo dobro kako za te projekte, tako i za LiBRE! časopis. To se nije desilo, tako da LiBRE! ne ispunjava svoj prvenstveni zadatak informisanja FLOSS zajednice. I pored LiBRE! časopisa, FLOSS aktivisti moraju da pretražuju internet u potrazi za informacijama o zanimljivim domaćim projektima. Prema tome, autori domaćih FLOSS projekata takođe nemaju prava da se žale što nemaju pomoć jer malo ljudi zna da neki projekti uopšte postoje, a kamoli da im je potrebna ikakva pomoć.

Ovime završavamo ovaj serijal. Njime smo „zagrebli” površinu problema. Imamo nameru da i u budućnosti tumačimo filozofiju FLOSS-a kroz aktuelne teme. Hvala svima koji su pratili ovaj serijal!!

Prethodni deo

¹ O-ruk! – onomatopeja koja se koristi kao naredba da više ljudi istovremeno upotrebi svu svoju snagu za obavljanje fizičkog rada.