Донацијама можемо да направимо разлику

Аутор: Александар Тодоровић

Ми смо као људска раса до сада направили велике кораке – у погрешном смеру. Да, направили смо рачунаре, интернет, отишли на мјесец, излечили понеку болест… Имамо ми тих неколико добрих ствари које смо направили и урадили. А са друге стране? Нуклеарне, хидрогене и друге врсте бомби, тероризам; сваки педаљ земље је под нечијим власништвом, као и сваки комад природе, ропство (и оно старомодно и ово ново у 21. веку када једноставно целе дане радиш за нечији други профит и да би преживео), дечија порнографија и тако даље. Присвојили смо себи једноставно читав свет. Иако живимо са огромним бројем других животињских и биљних врста, нема тог дела земље који није у власништву или неке особе, или неке корпорације, или неке државе. Чак смо и Антарктик успјели подијелити међу собом онолико колико га можемо искористити – за остатак наравно никога није брига (свеједно ће се истопити у скоријој будућности).

Морамо признати да је ово фасцинирајуће. Добили смо читаву једну планету (заправо украли од свих других биљних и животињских врста, али нећемо у детаље) да се множимо, градимо, рушимо, искоришћавамо, а једина ствар која је у 2013. још увијек слободна јесте нешто што смо сами направили – интернет. Зашто је тако? Па одговор је доста једноставан, зато што не припада никоме и зато што је одавно прешао ту границу када може да буде под нечијом контролом тако лако. Свако има право да ради шта хоће и кад хоће на њему, нико га не контролише, нико кориснику ништа не брани да посећује, нико му неће покуцати на врата због неколико кликова… добро, то је била ситуација од пре неколико година, и занимљиво је колико се тога промјенило у задњих пет до десет година.

Па добро, још увек је он на неки начин слободно мјесто, али је на добром путу да и он постане нечије власништво. Имамо на једној страни људе који су обични корисници и који раде сасвим обичне радње за данашње време на њему: причају са пријатељима, „скидају” музику, гледају филмове, читају вести и то је мање више то. Далеко од тога да не постоје људи који раде још много више од овога на интернету, али су такви људи ипак мањина. Са друге стране стоје Владе (пре свега Влада САД-а, али не заостаје за њом ни Влада Велике Британије, Немачке и Холандије), Холивуд, Силиконска долина и свако други који очекује да ће остварити профит од нечега што је ништа друго него правилно поређан скуп нула и јединица. Таква рачуница једноставно није могућа без потпуне контроле интернета. Нуле и јединице се лако копирају у том истом редоследу и имамо копију тог истог производа који можемо проследити даље, нешто што се не може са, рецимо храном, пићем, хардвером… Дакле, очекивати да се заради нешто продавањем истог збира нула и јединица различитим корисницима који сами могу са тим збиром да раде какве год радње пожеле (укључујући и копирање), јесте сасвим нереално и једноставно немогуће остварити. Зато смо дошли у време када свакодневно имамо DMCA тужбе за ауторска права – на YouTube-у нестају милиони видеа сваког дана због тих тужби, Google и Microsoft уклањају милионе резултата претраге сваког дана, а неке од тих цензура су „грешком“ захватиле бесплатне програме и документарце који представљају конкуренцију комерцијалним производима [2, 3].

Уместо да форсирамо овакве начине пословања, потребно је примењивати много једноставније решење за наплаћивање: донације. Са једне стране бисмо тада имали корпорације које би запошљавале програмере да направе што бољи производ да би корисници баш њега користили, а тај производ им се мора доста свидети да би му донирали нешто (дакле мора бити исправан, без пуно буба (енгл. bug), брз, поуздан, графички леп и једноставан за коришћење). Са друге стране бисмо имали обичне кориснике који би могли да приступају свему што пожеле, а то не сматрамо погубним за произвођаче. Још нисмо упознали особу која не би погледала неки филм у кину уместо на лаптопу. Још нисмо упознали особу која би се бунила да посети концерт аутора за кога је чула преко интернета па јој се свидео. Још нисмо упознали ни особу која не би платила одређену количину новца аутору да добије чврсту копију онога што јој произвођач нуди (као на пример програм, филм или музику на CD-у, DVD-у или USB-у). Дакле, имамо алтернативан начин зараде и у примени је већ у многобројним мањим фирмама широм света.

Као прво, добили бисмо квалитетније производе, квалитетније произвођаче и задовољније кориснике. Добили бисмо нову креативну радну снагу, јер би сигурно постојао неко од нас ко би покушао да буде део у снимању неког филма, или би покушао да сними песму када би једноставно могао да добије програм преко којег би могао то да уради, а да не мора да плати за такав програм неколико стотина или чак и неколико хиљада долара. Научна достигнућа би била много већа када би сви научници могли да имају све информације које им требају на располагању двадесет четири сата у дану свакога дана. Вероватно не би напредовала искључиво једна фирма или искључиво једна држава – читава људска заједница би напредовала, овај пут у правом смеру.

У почетку би вероватно био мањи профит када би се више фирми окренуло овом начину зараде, међутим, ако би тај производ успео да привуче више људи и био квалитетан, не видимо разлог зашто се за тај производ не би донирала велика количина новца. Имамо две могуће будућности: у једној се сав софтвер и мултимедија плаћа, а у другој је све бесплатно. На нама је да одлучимо која ће од тих будућности да се оствари. У почетку би такве фирме вероватно изгубиле део свог профита, али би у мало даљој будућности могле да профитирају вишеструко. Мислимо да се за крај ипак морамо запитати и шта је постао новац у данашње вријеме? Ништа друго него још један збир правилно послаганих нула и јединица…

Овај корак јесте врло једноставан, али смо у таквом времену да би тај један исправан корак данас донео много лепше сутра када је технологија у питању – донирајте. Много људи једноставно није свесно да за скоро сваки програм постоји нека бесплатна алтернатива. Можда није боља или бржа или графички привлачнија од других комерцијалних производа, али не смете да заборавите да су ти производи лошији само зато што њихови аутори нису у довољној мери подржани од стране обичних корисника. Дакле, уместо да платите 150 долара за неки комерцијални програм који ће вам служити за одређени посао, донирајте 100 долара неком програму са отвореним кôдом који има сличне могућности, па чак и ако је за степеницу нижи од тог комерцијалног по квалитету, изгледу и функционалности. На тај начин ћете добити програм са којим ћете се морати вероватно мало потрудити и направити три клика уместо два, али даћете своју подршку неким добрим програмерима који су се потрудили да вам пруже ту технологију бесплатно, и још ће вам остати 50 долара више у џепу. Када би добар део нас тако поступао редовно, имали бисмо невиђене користи, и као појединци, и као заједница, а комерцијални програми постепено би могли да постану прошлост. Музика би се све више давала бесплатно, а можда бисмо током наших живота доживели и да можемо да гледамо неке филмове без страха да нам полиција због тога покуца на врата (што је сасвим могуће да се деси за, рецимо пет година). Дакле, све што је потребно је направити један корак у супротном смеру од онога на који смо навикли.

Корисни линкови:

[1] https://flattr.com/

[2]https://torrentfreak.com/hollywood-studios-take-down-pirate-bay-documentary-130519/

[3]https://torrentfreak.com/microsoft-censors-openoffice-download-links-130814/