Još kriterijuma za odabir idealne distribucije

U potrazi za idealnom distribucijom (2. deo)

Autor: Dejan Maglov

Do idealne distribucije može se doći nasumičnim isprobavanjem ili po preporuci iskusnijih korisnika. Pod preporukom podrazumevamo biranje najpopularnije distribucije na distrowatch.org. Ako je distribucija najpopularnija na Distrowatch-u, to nije slučajno. To znači da je veliki broj korisnika prepoznao tu distribuciju kao dobru, jednostavnu, sa dobrom podrškom, sa dobrom dokumentacijom i lepog izgleda. Ovde su ključne reči „veliki broj korisnika” jer to i dalje nisu svi korisnici. Ako najpopularnija distribucija ne radi dobro kod vas, to a priori ne znači da GNU/Linux ne valja. GNU/Linux može da pokreće i upravlja superkompjuterima, serverima, zatim desktop, laptop i netbuk računarima, tabletima, pametnim kućama, automobilima, pametnim kućnim aparatima ali ne sa istim kernelom, paketom istih GNU softvera i podešavanjima. Univerzalna pokrivenost svih postojećih hardvera je nemoguća u jednom parčetu softvera, zato postoje brojne modifikacije osnovne arhitekture softvera, a na nama je da pronađemo odgovarajuće komponente i kombinaciju istih za naš hardver.

U ovom broju nastavljamo da identifikujemo kriterijume za odabir idealne distribucije i objašnjavamo šta svaki od tih izbora donosi. Kriterijumi za izbor su brojni. Samo pravim izborom moći ćete na kraju da kažete da imate približno idealnu distribuciju za vas.

Kriterijum izbora po procesorskoj arhitekturi

Neki od kriterijuma direktno su vezani za hardver koji posedujete. U prošlom broju smo pomenuli kernel, grafičko okruženje i njihov uticaj na rad postojećeg hardvera. Postoji još jedan kriterijum koji je direktno vezan za postojeći hardver. Reč je o procesorskoj arhitekturi. Iako postoje brojne procesorske arhitekture, običnog korisnika interesuje samo najrasprostranjenije arhitekture procesora za PC računare (desktop i laptop računari), netbuk računare, tablete i mobilne telefone. Govorimo o ARM procesorskoj arhitekturi za netbuk računare, tablete i mobilne telefone, PCpower za motorola procesore i x86, x86-64 za Intel-ove i AMD procesore za desktop računare. Za svaki od ovih procesorskih arhitektura postoji razvijen poseban Linux kernel.

Na prvi pogled, izbor pravog sistema po procesorskoj arhitekturi je lak. Princip je jednostavan – biramo kernel prema procesoru koji posedujemo. Komplikacije nastaju samo u slučaju da posedujete 64-bitni Intel-ov ili AMD-ov procesor x86 arhitekture. U tom slučaju imate dupli izbor: x86 32-bitni kernel ili x86-64 64-bitni kernel. Oba kernela će raditi na tom procesoru.

Potrebna nam je dodatna varijabla koja će nam pomoći da se odlučimo za pravi kernel. Dodatna varijabla je RAM (radna memorija). Po definiciji 64-bitni kernel je brži od 32-bitnog, jer barata sa duplo više podataka u jednom koraku. Barata sa 64-bitnom binarnom reči umesto 32-bitnom. To ipak ne znači da je duplo brži, jer to zavisi od samog procesa. Ako barata sa malim podacima za koje je dovoljno i 32 bita, broj manipulacija sa podacima će biti jednak kao i kod 32-bitnog sistema i povećanje brzine neće biti primećeno. Kada uprostimo i napravimo analogiju: recimo, imamo dva kamiona, jedan ima nosivost od dve tone a drugi od četiri tone. Veći kamion će biti brži ako treba prevesti pedeset tona rastresite robe. Međutim, veći kamion neće biti ništa brži ako je potrebno prevesti ukupno samo dve tone, ili ako zapreminski ne može da prihvati više od jednog komada od dve tone u jednom prevozu, jer to može da odradi i manji kamion u jednakom broju prolaza. Prema tome, ako softver nije tako realizovan da iskoristi prednosti veće binarne reči, korisnik neće primetiti prednost 64-bitnog sistema. Sa druge strane, veća binarna reč bilo da je puna informacija, ili samo do pola iskorišćena, troši pun memorijski prostor. Zato 64-bitni sistem troši više RAM-a u procesima gde binarne reči nisu u potpunosti iskorišćene.

U slučajevima lošeg ili 32-bitnog softvera, 64-bitni sistem ne radi brže, a povrh toga troši više memorije. Da li ima prednosti? Naravno da ima. Brži je sa ostatkom aplikacija koje su nativno 64-bitne, a tada troši jednaku količinu memorije kao i 32-bitni sistem koji u 32-bitnoj interpretaciji te aplikacije troši dva memorijska mesta da bi preneo 64-bitnu informaciju.

Postoji još jedno ograničenje 32-bitnog sistema. On zbog 32-bitne reči može da adresira maksimalno 3.2GB RAM-a. Stoga, naša preporuka je da korisnici 64-bitnog procesora sa manje od 3GB RAM-a koriste 32-bitni sistem jer su uštede memorije znatne. Oni koji imaju preko 4 GB RAM-a, njima preporučujemo 64-bitni sistem zbog prednosti u brzini.

Oni koji imaju tačno 4GB RAM-a, u malom su problemu. Njima ušteda RAM-a koji donosi 32-bitni sistem znači možda više od eventualnog povećanja brzine. Sa druge strane, zbog nemogućnosti indeksiranja svih 4GB, morali bi da se odreknu 0.8GB RAM-a jer će im u 32-bitnom sistemu biti dostupno samo 3.2GB. Međutim, postoji rešenje da 32-bitni sistem iskoristi i tih 0.8GB. Čak i 32-bitni procesori već odavno imaju ugrađenu PAE (eng. Physical Address Extension) podršku koja im omogućava da indeksiraju više od 3.2GB, tako da postoje i 32-bitni Linux kerneli sa PAE podrškom. Najčešće nisu standardni deo GNU/Linux 32-bitnog sistema. Izuzeci su Red Hat Enterprise Linux / CentOS, Ubuntu i Mint koji od 2012. godine koriste 32-bitni Linux kernel sa PAE podrškom kao standardni 32-bitni kernel. Ostale distribucije koriste non-PAE kernele, ali većina njih ima u riznicama PAE kernel koji se može naknadno instalirati.

Sada imate potpunu informaciju o načinu biranja idealne distribucije sa naglaskom na raspoloživi hardver. Ostalo vam je sada da birate sistem prema softverskim rešenjima.

Još nekoliko informacija o kriterijumu izbora preko paket menadžera

U prošlom broju smo objasnili čemu paket menadžeri služe i koje funkcije imaju. Rekli smo i da je Linux softver timski igrač koji ima svoju specifičnu funkciju i zadatak, ali nosi isti dres kao sve ostale aplikacije u tom timu, ima istu aplikaciju za održavanje, koristi iste aplikacije za upravljanje hardverom itd. Windows aplikacije su individualne – one sve funkcije imaju integrisane u svom softveru osim funkcija koji su deo samog operativnog sistema. Rekli smo da ovakva osobina slobodnog softvera komplikuje njegovu instalaciju, ali zato izuzetno štedi skladišni prostor na tvrdom disku.

Nastavak priče o paket menadžerima je, u stvari, priča o distribucijama. Da razjasnimo: imamo tri stare glavne distribucije (Debian, Slackware i Red Hat), nekoliko novijih nezavisnih većih distribucija (Gentoo, Puppy i Arch), nešto manjih nezavisnih projekata, a sve ostalo su derivati ovih distribucija. Upravo pogled na paket menadžer otkriva kojoj familiji pripada dotična distribucija.

Filozofija FLOSS-a koja ohrabruje proučavanje kôda i vršenje izmena, doprinela je razvoju brojnih forkova osnovnog kôda glavnih distribucija i stvaranju novih derivata od osnovnih sistema. Većina tih derivata je nastala kao potreba za promenom filozofije osnovnog sistema. Na primer, filozofija Debian-a je strogo kanonizovana i podrazumeva strogo držanje stabilnog i sigurnog, isključivo slobodnog softvera unutar svog sistema. Ubuntu tu filozofiju menja u primenu novijeg softvera sa ne tako proverenom sigurnošću, uključivanjem besplatnog vlasničkog softvera sa ciljem da zadovolji više potreba korisnika. Ovakve razlike u filozofiji se ne mogu pomiriti pod istim „krovom” i zbog toga nastaje novi Debian-ov derivat, Ubuntu. Nije ovo jedini razlog nastanka Ubuntu-a iz Debian-a, ali je dobra ilustracija kako nastaju novi derivati.

Iskustvo stečeno upoznavanjem funkcionisanja samo jednog derivata jedne familije GNU/Linux-a može se primeniti sa minimalnim razlikama na celu familiju. Razlika između familija je mnogo veća. Ne garantujemo da će se početnik lako snaći prelaskom iz Debian-ove familije u Red Hat familiju (ili bilo koju drugu), mada je i dalje u pitanju GNU/Linux. Osnova je ista, ali do nekih stvari se dolazi na drugačiji način, što je stvar filozofije svake familije ponaosob.

Pošto je nemoguće u osnovnoj instalaciji sistema očekivati sav potreban softver koji nama treba, prvo što će nam zatrebati, jeste usluga paket menadžera. Zato upoznavanje sa paket menadžerom jeste jedna od osnovnih i najvažnijih stvari u savladavanju GNU/Linux distribucije. Ako nam paket menadžer odgovara, na ostale funkcije sistema ćemo se mnogo lakše navići.

Izbor paket menadžera koji nam najviše odgovara, ograničava izbor idealne distribucije na samo tu familiju GNU/Linux sistema. To može da nam olakša izbor, ali smo još daleko od kraja izbora barem u slučaju Debian-ove familije i njegovih dpkg i apt paket menadžera. Jednostavnost forkovanja Debian-a i postojanje alata za taj posao dovela je do toga da 60-70% svih derivata GNU/Linux operativnih sistema čine upravo derivati, direktno ili indirektno, Debian OS-a.

Za kraj epizode

I dalje ćemo biti u potrazi za idealnom distribucijom. Ostalo je još mnogo kriterijuma za izbor i nadamo se da ćemo ipak na kraju doći do približno idealnog rezultata. Primetili ste da uglavnom ne sugerišemo šta je dobro za vas. Dajemo vam činjenice, a na vama je da sami odaberete šta je idealno za vas.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.