Још критеријума за одабир идеалне дистрибуције

Аутор: Дејан Маглов

До идеалне дистрибуције може се доћи насумичним испробавањем или по препоруци искуснијих корисника. Под препоруком подразумевамо бирање најпопуларније дистрибуције на distrowatch.org. Ако је дистрибуција најпопуларнија на Distrowatch-у, то није случајно. То значи да је велики број корисника препознао ту дистрибуцију као добру, једноставну, са добром подршком, са добром документацијом и лепог изгледа. Овде су кључне речи „велики број корисника” јер то и даље нису сви корисници. Ако најпопуларнија дистрибуција не ради добро код вас, то а приори не значи да GNU/Linux не ваља. GNU/Linux може да покреће и управља суперкомпјутерима, серверима, затим десктоп, лаптоп и нетбук рачунарима, таблетима, паметним кућама, аутомобилима, паметним кућним апаратима али не са истим кернелом, пакетом истих GNU софтвера и подешавањима. Универзална покривеност свих постојећих хардвера је немогућа у једном парчету софтвера, зато постоје бројне модификације основне архитектуре софтвера, а на нама је да пронађемо одговарајуће компоненте и комбинацију истих за наш хардвер.

У овом броју настављамо да идентификујемо критеријуме за одабир идеалне дистрибуције и објашњавамо шта сваки од тих избора доноси. Критеријуми за избор су бројни. Само правим избором моћи ћете на крају да кажете да имате приближно идеалну дистрибуцију за вас.

Неки од критеријума директно су везани за хардвер који поседујете. У прошлом броју смо поменули кернел, графичко окружење и њихов утицај на рад постојећег хардвера. Постоји још један критеријум који је директно везан за постојећи хардвер. Реч је о процесорској архитектури. Иако постоје бројне процесорске архитектуре, обичног корисника интересује само најраспрострањеније архитектуре процесора за PC рачунаре (десктоп и лаптоп рачунари), нетбук рачунаре, таблете и мобилне телефоне. Говоримо о ARM процесорској архитектури за нетбук рачунаре, таблете и мобилне телефоне, PCpower за моторола процесоре и x86, x86-64 за Intel-ове и AMD процесоре за десктоп рачунаре. За сваки од ових процесорских архитектура постоји развијен посебан Linux кернел.

На први поглед, избор правог система по процесорској архитектури је лак. Принцип је једноставан – бирамо кернел према процесору који поседујемо. Компликације настају само у случају да поседујете 64-битни Intel-ов или AMD-ов процесор x86 архитектуре. У том случају имате дупли избор: x86 32-битни кернел или x86-64 64-битни кернел. Оба кернела ће радити на том процесору.

Потребна нам је додатна варијабла која ће нам помоћи да се одлучимо за прави кернел. Додатна варијабла је RAM (радна меморија). По дефиницији 64-битни кернел је бржи од 32-битног, јер барата са дупло више података у једном кораку. Барата са 64-битном бинарном речи уместо 32-битном. То ипак не значи да је дупло бржи, јер то зависи од самог процеса. Ако барата са малим подацима за које је довољно и 32 бита, број манипулација са подацима ће бити једнак као и код 32-битног система и повећање брзине неће бити примећено. Када упростимо и направимо аналогију: рецимо, имамо два камиона, један има носивост од две тоне а други од четири тоне. Већи камион ће бити бржи ако треба превести педесет тона растресите робе. Међутим, већи камион неће бити ништа бржи ако је потребно превести укупно само две тоне, или ако запремински не може да прихвати више од једног комада од две тоне у једном превозу, јер то може да одради и мањи камион у једнаком броју пролаза. Према томе, ако софтвер није тако реализован да искористи предности веће бинарне речи, корисник неће приметити предност 64-битног система. Са друге стране, већа бинарна реч било да је пуна информација, или само до пола искоришћена, троши пун меморијски простор. Зато 64-битни систем троши више RAM-а у процесима где бинарне речи нису у потпуности искоришћене.

У случајевима лошег или 32-битног софтвера, 64-битни систем не ради брже, а поврх тога троши више меморије. Да ли има предности? Наравно да има. Бржи је са остатком апликација које су нативно 64-битне, а тада троши једнаку количину меморије као и 32-битни систем који у 32-битној интерпретацији те апликације троши два меморијска места да би пренео 64-битну информацију.

Постоји још једно ограничење 32-битног система. Он због 32-битне речи може да адресира максимално 3.2GB RAM-а. Стога, наша препорука је да корисници 64-битног процесора са мање од 3GB RAM-а користе 32-битни систем јер су уштеде меморије знатне. Они који имају преко 4 GB RAM-а, њима препоручујемо 64-битни систем због предности у брзини.

Они који имају тачно 4GB RAM-а, у малом су проблему. Њима уштеда RAM-а који доноси 32-битни систем значи можда више од евентуалног повећања брзине. Са друге стране, због немогућности индексирања свих 4GB, морали би да се одрекну 0.8GB RAM-а јер ће им у 32-битном систему бити доступно само 3.2GB. Међутим, постоји решење да 32-битни систем искористи и тих 0.8GB. Чак и 32-битни процесори већ одавно имају уграђену PAE (енг. Physical Address Extension) подршку која им омогућава да индексирају више од 3.2GB, тако да постоје и 32-битни Linux кернели са PAE подршком. Најчешће нису стандардни део GNU/Linux 32-битног система. Изузеци су Red Hat Enterprise Linux / CentOS, Ubuntu и Mint који од 2012. године користе 32-битни Linux кернел са PAE подршком као стандардни 32-битни кернел. Остале дистрибуције користе non-PAE кернеле, али већина њих има у ризницама PAE кернел који се може накнадно инсталирати.

Сада имате потпуну информацију о начину бирања идеалне дистрибуције са нагласком на расположиви хардвер. Остало вам је сада да бирате систем према софтверским решењима.

У прошлом броју смо објаснили чему пакет менаџери служе и које функције имају. Рекли смо и да је Linux софтвер тимски играч који има своју специфичну функцију и задатак, али носи исти дрес као све остале апликације у том тиму, има исту апликацију за одржавање, користи исте апликације за управљање хардвером итд. Windows апликације су индивидуалне – оне све функције имају интегрисане у свом софтверу осим функција који су део самог оперативног система. Рекли смо да оваква особина слободног софтвера компликује његову инсталацију, али зато изузетно штеди складишни простор на тврдом диску.

Наставак приче о пакет менаџерима је, у ствари, прича о дистрибуцијама. Да разјаснимо: имамо три старе главне дистрибуције (Debian, Slackware и Red Hat), неколико новијих независних већих дистрибуција (Gentoo, Puppy и Arch), нешто мањих независних пројеката, а све остало су деривати ових дистрибуција. Управо поглед на пакет менаџер открива којој фамилији припада дотична дистрибуција.

Филозофија FLOSS-а која охрабрује проучавање кôда и вршење измена, допринела је развоју бројних форкова основног кôда главних дистрибуција и стварању нових деривата од основних система. Већина тих деривата је настала као потреба за променом филозофије основног система. На пример, филозофија Debian-а је строго канонизована и подразумева строго држање стабилног и сигурног, искључиво слободног софтвера унутар свог система. Ubuntu ту филозофију мења у примену новијег софтвера са не тако провереном сигурношћу, укључивањем бесплатног власничког софтвера са циљем да задовољи више потреба корисника. Овакве разлике у филозофији се не могу помирити под истим „кровом” и због тога настаје нови Debian-ов дериват, Ubuntu. Није ово једини разлог настанка Ubuntu-а из Debian-а, али је добра илустрација како настају нови деривати.

Искуство стечено упознавањем функционисања само једног деривата једне фамилије GNU/Linux-а може се применити са минималним разликама на целу фамилију. Разлика између фамилија је много већа. Не гарантујемо да ће се почетник лако снаћи преласком из Debian-ове фамилије у Red Hat фамилију (или било коју другу), мада је и даље у питању GNU/Linux. Основа је иста, али до неких ствари се долази на другачији начин, што је ствар филозофије сваке фамилије понаособ.

Пошто је немогуће у основној инсталацији система очекивати сав потребан софтвер који нама треба, прво што ће нам затребати, јесте услуга пакет менаџера. Зато упознавање са пакет менаџером јесте једна од основних и најважнијих ствари у савладавању GNU/Linux дистрибуције. Ако нам пакет менаџер одговара, на остале функције система ћемо се много лакше навићи.

Избор пакет менаџера који нам највише одговара, ограничава избор идеалне дистрибуције на само ту фамилију GNU/Linux система. То може да нам олакша избор, али смо још далеко од краја избора барем у случају Debian-ове фамилије и његових dpkg и apt пакет менаџера. Једноставност форковања Debian-а и постојање алата за тај посао довела је до тога да 60-70% свих деривата GNU/Linux оперативних система чине управо деривати, директно или индиректно, Debian OS-а.

И даље ћемо бити у потрази за идеалном дистрибуцијом. Остало је још много критеријума за избор и надамо се да ћемо ипак на крају доћи до приближно идеалног резултата. Приметили сте да углавном не сугеришемо шта је добро за вас. Дајемо вам чињенице, а на вама је да сами одаберете шта је идеално за вас.