Постинсталациони критеријуми за одабир идеалне дистрибуције

Аутор: Дејан Маглов

Потрага за идеалном дистрибуцијом је вечити процес јер је идеал недостижни циљ. Па ипак, у једном тренутку ћемо хтети да станемо са потрагом кад испунимо већину својих прохтева и очекивања од оперативног система. Претпоставимо да ћете тада хтети да та ваша идеална дистрибуција GNU/Linux-а траје што дуже.

У пословним окружењима идеално би било да је век трајања софтвера (оперативног система и апликација) једнак веку трајања хардвера. У таквом окружењу, време потрошено за одржавање система је изгубљено време. Од рачунара се очекује да продуктивно ради годинама.

У кућним условима рачунари нису искључиво продуктивне машине. Повремене промене и подешавања по систему нису толико нежељене ситуације. Док су те акције жељене и планиране, све је у реду. Нежељена ситуација је кад смо натерани да се више бавимо системом (ми служимо рачунару), него што нам рачунар помаже у нашем раду (рачунар служи нама).

Можемо поуздано да тврдимо да ниједна данас позната GNU/Linux дистрибуција по инсталацији неће у потпуности задовољити иоле захтевнијег корисника, упркос томе што поред самог оперативног система, GNU/Linux нуди и стандардни пакет прединсталираног GNU апликативног софтвера који покрива све опште захтеве корисника. За задовољење посебних захтева корисник ће морати да се потруди сам. Такође, прилагођавање сучеља је у рукама корисника. Лако је претпоставити да не постоје два корисника којима у потпуности одговарају иста подешавања сучеља и због тога свако прилагођава сучеље по свом укусу и својим потребама. Ту су и подешавања за више корисника на истом рачунару, ако за то има потребе, затим повезивање на мрежу, интернет и тако даље. Када завршите са уређивањем система, онда почиње прилагођавање и уређивање сваке GNU апликације понаособ.

У GNU/Linux-у постоји много детаља који се могу прилагодити. Ретки су појединци који могу све да подесе у неколико сати, колико то објективно траје. Обично је то процес који може да потраје годину дана, а можда чак и дуже. Некад су разлози за то незнање да се нешто, што је вама важно, може прилагодити, па то радимо кад до тих сазнања дођемо, или после дужег времена покренемо нову функцију коју до тада нисмо користили, а онда и она тражи своја нова подешавања и прилагођавања.

Једног дана можете рећи да сте близу идеалног. Успели сте да угланцате оперативни систем, повезали сте се на све друштвене мреже, интернет прегледач вам је пун bookmark-ова, mail клијент вам је повезан са свим вашим многобројним mail адресама, повезани сте на више cloud сервиса, напокон сте инсталирали све игрице које су вам занимљиве, дани су вам били потребни да категоришете и средите колекцију музике, фотографија или видео снимака, покренули сте чак и програме за Windows користећи Wine. Шта може да вам поквари расположење и да вас успаничи? Најгора ноћна мора у том случају јесте вест да је ваша верзија GNU/Linux-а дошла до краја свог животног века.

Шта то значи? То значи да постоји новија верзија вашег оперативног система и да су програмери који раде на вашој дистрибуцији, одлучили да више не одржавају вашу стару верзију. То практично значи да ваша верзија GNU/Linux-а остаје без ризница, па према томе нема више унапређивања ни оперативног система ни апликативног софтвера, такође корисник више не може да инсталира нове програме из званичних ризница, а инсталација из незваничних ризница је ризична из много разлога.

Понекад и обично редовно унапређење (енг. update) може да пође по злу и упропасти одређена подешавања. Надоградња на нову верзију (енг. upgrade) је још ризичнија јер је свеобухватна, а и сами програми су доживели веће промене. Врло често стара подешавања делом више нису компатибилна са новијим софтвером, па се морају радити поново испочетка.

Зато при бирању идеалне дистрибуције можда не би било лоше водити рачуна и о животном веку верзије дистрибуције и бирати верзије са дугим животним веком. Животни век верзија GNU/Linux дистрибуција није пословна тајна и унапред су одређени термини објаве, као и краја животног века појединих верзија. Осим тога, све је више rolling дистрибуција које немају ограничење животног века.

Ово је заправо наставак приче о животном веку дистрибуције из угла OSS-а (енг. open-source software).

OSS се развија потпуно независно од оперативног система, па чак независно и од својих међузависности (нпр. менаџера прозора и GUI-ја). У таквој динамичкој средини, креатори GNU/Linux система су суочени са ситуацијом да креирају целину од коцкица које се стално мењају и морају да се труде да та целина, упркос сталној промени, буде стабилна.

У ову сврху је развијен модел паковања GNU/Linux дистрибуција замрзавањем тренутно доступних верзија свих потребних софтвера у засебне ризнице дистрибуције. Након склапања у целину и тестирања, објављује се временски ограничена стабилна верзија дистрибуције. За склапање и тестирање дистрибуције је потребно барем шест месеци, према томе у тренутку објављивања нове стабилне верзије дистрибуције, она већ има застарели софтвер (стар шест месеци).

OSS се објављује у раним фазама развоја (alpha, beta и RC) да би заинтересовани корисници могли да га тестирају, допуњавају и поправљају. Кад пређе у стабилну фазу, још дуго ће тај софтвер бити у такозваним нестабилним и тестинг (енг. unstable и testing) ризницама дистрибуција док се не испита понашање софтвера у интеракцији са другим OSS-ом и свим могућим хардвером. Што се дуже тестира, он ће бити све стабилнији, али и застарео. Таквом софтверу се поправљају уочене грешке, али се не допуњује новим функцијама.

Компромис између стабилности и актуелности софтвера се добија чешћим прављењем стабилних верзија са кратким животним веком. Ако се предвиде лаке процедуре за надоградњу са старије на новију верзију, за кућне кориснике ово је добро решење. Пословни корисници немају интерес да сваких шест месеци одржавају гомилу својих рачунара. Они ће се задовољити нешто старијим софтвером и одговараће им повећана стабилност, и са тим у вези, одабраће временски ограничену верзију са дугим животним веком.

Првенствено је развој интернета омогућио настанак rolling дистрибуција. У овом моделу нема дугог замрзавања софтвера у тренутном стању развоја. Ове дистрибуције у ходу убацују потпуно нов софтвер са свим новим функцијама и новим међузависностима. Кратко тестирају читав систем са новим софтвером на стабилност и пуштају измене као редовно унапређење. Такав модел нема ограничени животни век верзије, увек има најновији софтвер, али пати од смањене стабилности јер је читав систем површније тестиран и не постоји потпуна гаранција да ће радити на свакој комбинацији хардвера и са свим комбинацијама софтвера који се буде накнадно инсталирао. Намењен је углавном искуснијим кућним корисницима који знају како да се извуку када нешто крене наопако.

Поред модела временски ограничених стабилних верзија и модела rolling дистрибуција, постоји и читав спектар специјалних модела паковања дистрибуција попут semi-rolling дистрибуција (Linux Mint Debian Edition) која се „рола” периодично, кад стабилност таквог система буде на завидном нивоу, или стабилне верзије са „ролањем” између две стабилне верзије (openSUSE). Постоје и намерно створене дистрибуције са смањеном стабилношћу које служе као платформе за тестирање већих пројеката, као на пример openSUSE и Fedora, које су полигони за тестирање комерцијалних SUSE Enterprise и Red Hat дистрибуција.

На крају ове приче о начину развоја OSS-а и GNU/Linux система, поновићемо како све то утиче на крајњег корисника.

Код дистрибуција са временски ограниченим стабилним верзијама, корисник одржава систем редовним освежавањем софтвера. Ове операције су углавном „безболне” и брзе. У већини случајева не захтевају ни поновно покретање система, осим у случају обнављања кернела или власничких управљачких програма (енг. proprietary drivers) за графичку карту, а ни у том случају није неопходно да се рестарт уради одмах по обнављању. Једино је битно водити рачуна да се читаво унапређење одради одједном јер делимично унапређење може да изазове нестабилност система.

Временски ограничене стабилне верзије имају на крају животног века могућност преласка на нову верзију. Овај скок се спроводи кроз надоградњу. Ubuntu се нарочито потрудио да надоградњу аутоматизује, док код већине осталих временски ограничених GNU/Linux дистрибуција та операција мора да се одради ручно прелажењем на ризнице нове верзије система. Надоградње су свеобухватне операције и понекад могу да направе конфликт између новог софтвера и већ похрањених подешавања за старе верзије тог истог софтвера.

Једини начин да се избегне честа ризична надоградња, јесте коришћење верзија са дугим животним веком или употреба неких од rolling дистрибуција.

Овај алгоритам за одабир идеалне дистрибуције се све више компликује, а још није завршен. Сад вам је јасно зашто на форумима одговори на питање: „Коју ми GNU/Linux дистрибуцију предлажете?”, никад нису јединствени. Једноставно не постоји ​тачан одговор на то питање.