Ваш посао, опен-сорс посао (5. део): Мозила – Од заједнице до корпорације

Аутор: Дејан Маглов

У прошлом броју смо вас подсетили на почетке развоја слободног софтвера. Манифест ГНУ-а је основни документ и главни законик за слободан софтвер. Он прописује шта је морално наплатити код слободног софтвера. Свако ограничење које не поштује смернице из манифеста ГНУ-а издваја тај софтвер из оквира слободног софтвера и сврстава га у категорију власничког софтвера (комерцијални или фривер), или, ако има слободан код, у категорију опен-сорс.

Суштина јесте да софтвер буде слободан за проучавање, измене, унапређење и даље дељење. Нигде не пише да се слободан софтвер не може продавати; једино се не сме ни на који начин забранити његова даља слобода. Због овог правила се слободан софтвер практично може продати само једном јер већ следећи корисник може да направи неограничен број копија које сме да подели бесплатно. Зато се код слободног софтвера увек комерцијализује неки други сегмент који није везан за сам софтвер, као што су прилагођавање заинтересованом кориснику, одржавање, техничка подршка и едукација.

Када интернет није био толико развијен, софтвер је био дистрибуиран поштом. То је омогућавало малу зараду, јер је поред поштарине дистрибутер могао да наплати и малу надокнаду за прављење копије и медиј. Савремени интернет је ту могућност ускратио, али је донео нове могућности. Нарочито у САД је уобичајна пракса да се може наплатити препорука за одређене интернетске локације. Један од првих великих таквих интернетских локација био је АОЛ (енг. America Online – Америка онлајн). АОЛ је међу првима понудио вести, забаву и комерцијалне садржаје на једном месту и од интернета је направио бизнис. Као такав је имао интереса да спонзорише препоруке за свој садржај. Јаху (енг. Yahoo) је један од првих савремених интернетских претраживача. Јаху је глобализовао интернет да би Гугл (енг. Google) данас од интернета направио „глобално село”. Сви ови велики играчи имају интереса да понуде новчану надокнаду за рекламирање својих садржаја и услуга. Ово је прилика да произвођачи софтвера продају рекламу уместо софтвера.

Ову ситуацију користи и власнички фривер (бесплатни софтвер) додајући агресивне рекламе уз софтвер који нуде корисницима, али и слободни софтвер. Једина разлика је што је код слободног софтвера могуће избацити делове кода који се односе на рекламу.

Пре неколико месеци смо били сведоци наизглед безначајне информације да је слободни интернетски прегледач Фајерфокс променио подразумевани интернетски претраживач. Са до тада подразумеваног Гугла прешао је на Јаху. Ништа драматично се није десило; корисник и даље може сам да промени подразумевани претраживач и користи онај који је њему најзгоднији, тј. онај на који је навикао.

Пошто знамо да иза Фајерфокса стоји профитабилна фирма Мозила корпорација (енг. Mozilla Corporation) са преко хиљаду стално запослених и да су осим Фајерфокса њени производи такође потпуно слободни софтвери (попут Тандерберда и Симанкија), поставља се питање: одакле профит?

Мозила је првенствено пројекат на који се могу угледати многи други пројекти слободног софтвера. Мозила је настала као заједница (енг. community) окупљена око људи који су радили на Нетскејп Навигатору, интернетском прегледачу који је био веома популаран у то време и који је био једини озбиљни конкурент Мајкрософтовом Интернет Експлореру на персоналним рачунарима. „Заражени” вирусом филозофије слободног софтвера објављују опен-сорс верзију Нетскејп Комуникатора.

У почетку је Мозила била под окриљем већ поменутог АОЛ-а који је стајао иза пројекта Нетскејп. После драстичног смањења удела АОЛ-а у пројекту Мозила, заједница оснива 2003. године непрофитну Мозила фондацију са циљем правне заштите пројекта и боље координације рада заједнице. Овај потез осигурава преживљавање пројекта без учешћа АОЛ-а. Када се указала могућност да пројекат буде профитабилан, Мозила фондација оснива профитабилно предузеће Мозила корпорацију 2005. године.

Мозила корпорација прераста у предузеће са више од хиљаду стално запослених радника и приходом од преко три стотине милиона долара годишње. Осамдесет пет посто укупних примања долази из уговора Мозиле са подразумеваним претраживачем. То је раније био Гугл, а од недавно је то Јаху.

Зашто би Гугл, или сада Јаху, дали оволики новац само због једног подешавања у Фајерфоксу, који се лако може променити по жељи корисника? Ово вероватно и не би функционисало ван америчког тржишта, али срећом по Мозилу америчко тржиште је велико.

Сваки просечни Американац је навикнут на две ствари. Прва је да има на сваки производ гаранцију за поврат новца. То значи да, уколико у року до петнаест дана уочи било какав недостатак на производу, може без икаквог образложења да врати производ трговцу и да добије своје паре назад. Услов за то је да не постоји никаква видљива промена на производу. Чак и промена подешавања може да буде разлог за одбијање рекламације. Након ове гаранције почиње да тече и гаранција коју сви познајемо – на техничку исправност производа у одређеном року. И у том року може да нам буде одбијена рекламација због неког нашег подешавања производа. Због свега овога просечан Американац врло ретко врши своја подешавања чак и кад је то дозвољено. Задовољава се функционисањем производа „аут оф бокс” (енг. out of box – фабричка подешавања), или користи право гаранције за поврат новца.

Зато су Американцима врло важна фабричка подешавања, а то је разлог што се и ФЛОСС заједница жали на произвођаче хардвера што ретко прединсталирају слободан софтвер на своје производе. Да то чешће чине, барем у Америци би популарност слободног софтвера била већа.

Комбинација навика просечних Американаца и прилично велике популарности Фајерфокса као интернетског прегледача је омогућила Мозили солидан приход на основу уговора са главним интернетским претраживачима. Није им то једини приход, али јесте главни.

Мозила је добар пример како од обичног опен-сорс пројекта доћи до комерцијализације слободног софтвера. Развој им је веома логичан и примењив на друге опен-сорс пројекте. Као прво, нису почели од нуле, него од већ популарног производа са потпором већ озбиљне фирме (АОЛ). На време су се осамосталили од АОЛ-а, кад је он престао да буде „озбиљан играч” у свету интернета, преко непрофитне организације Мозила фондације која им је омогућила правну сигурност. Тек на крају, пошто се указала прилика за комерцијализацију пројекта, захваљујући доброј организацији Мозила фондације, лако оснивају Мозила корпорацију која преузима послове комерцијализације пројекта.Пут је веома логичан и примењив на просторима ван Америке. Додуше, тешко је да се ико мери са популарношћу Фајерфокса и немамо Гугл да подржи неке од наших пројеката, али принцип се може копирати.