Уговор Републике Србије са Мајкрософтом (1. део)

Аутор: Дејан Маглов

Циљ овог чланка је да скрене пажњу наших читалаца, и јавности уопште, на један врло важан догађај који је прошао прилично неопажен, у дубокој сенци споразума Београда и Приштине.

Немамо намеру да критикујемо садашње владајуће странке због једног уговора са којим се не слажемо; критика је првенствено усмерена ка лошим или никаквим стратегијама развоја не само IT индустрије, него индустрије уопште. Ово је одговорност садашњих владајућих странака али и свих претходних Влада које нису дефинисале реалне стратегије развоја свих области значајних за укупан развој државе. Још увек лутамо и не знамо шта желимо да постигнемо. У ком смеру желимо да се одвија развој наше државе у свим сферама?

Сваки програмер развој неког програма почиње алгоритмом, у којем анализира потребне функције новог програма, потребне услове, постојеће већ готове алате, алате које тек треба да развије, процењује време развоја, цену итд. Инжењери свој посао такође почињу анализом проблема и планом реализације. Треба имати у виду да се и од најмањег предузетника тражи да прво направи бизнис план, па тек онда да затражи средства и започне реализацију свог пројекта.

Једино политичари мисле да им план (стратегија) није потребан. Ако стратегија у неком случају ипак постоји, онда је обично мегаломанска, или само осликава постојеће стање, а често се дешава да стратегије појединих области немају никакве везе са потребама стратегије из друге области (нпр. стратегија образовања нема везе са стратегијом развоја индустрије, пољопривреде и слично).

Нико нормалан од Владе не тражи да све држи чврсто у својим рукама. Време државних предузећа је прошло. Влада има и финије инструменте којима може да усмерава развој друштва и без чврсте руке. Заправо, једино Влада има пун увид у целокупно друштво, а према томе и одговорност за балансиран развој истог.

Непостојање јасних стратегија збуњује сваког. Збуњује ученике – шта студирати? Збуњује постојећа предузећа – у шта инвестирати? Збуњује предузетнике – који бизнис покренути? Збуњује банкаре – којем предузетнику одобрити кредит и по којим условима? Збуњује саму Владу – којој области дати веће субвенције, подстицајна средства, субвенционисане кредите, банкарске гаранције и сл.

Владање по принципу „гашења пожара”, дефинитивно доказано, није добро.

Уговор о сарадњи Microsoft-а и Владе Србије о лиценцирању и сервисирању рачунарског софтвера у државним органима је управо последица владања по принципу „гашења пожара” а не на основу неке стратегије развоја. Много је доказа за ту тврдњу, али су углавном сви посредни.

Садашња Влада је проблем модернизације и легализације софтвера у својим органима наследила од прошле Владе. Преговоре је почела прошла Влада, а садашња га је само ефикасно завршила.

Да ли је морало да дође до ове модернизације и легализације? Да, морало је. Да ли је могло и на неки други начин, систематичан, штедљивији, са више погледа у будућност? Вероватно је могло, али не у Србији и не у овом тренутку. Са свих страна притерани у ћошак, нагомилани проблеми морају да се решавају брзо и ефикасно. Вероватно сад немамо времена за дуге анализе, пројектовање потреба за три до пет година наредних, упоређивање са другим решењима која могу, али и не морају да буду боља.

Влада је ефикасно решавала проблем који јој је стигао на сто и то није толики проблем. Један од проблема је у државним службама, које су се при требовању потребног софтвера понашале нерационално, не сагледавајући све могућности које су у том тренутку имале у оптицају. С тим у виду, можда је на неким местима могло и да се уштеди, колико толико, на власничким лиценцама, користећи слободне програме као алтернативу.

Овог пута није било времена да се проверава да ли су то стварне потребе или је све требовано по принципу „не питам за цену”. Влада је централном набавком издејствовала попуст од 30% и плаћање у три рате, што је вероватно добар договор. Уговором су обухваћене трајне лиценце за Microsoft-ове производе за потребе органа државне управе са периодом одржавања и осигурања у трајању од три године. Ово ће омогућити да и након истека периода одржавања софтвер у тренутном стању без обнављања (update) и унапређења (upgrade) не буде нелегалан и као такав ће моћи да се користи још неко време док задовољава потребе.

Кад већ српски порески обвезник даје толики новац, а у питању је цифра од 27 милиона долара, по курсу на дан потписивања кровног уговора, Влада иде и преговара са свима и представља великим IT компанијама могућности инвестирања у Србију. Право је време за започињање таквих преговора када се већ носи „брдо пара”. На неки начин су натерани да носе „брдо пара”, али не и да отварају причу о инвестирању, што су они ипак учинили.

Да ли ће и бити тих инвестиција, не зависи само од Владе. Нама остаје само да се надамо.

Има много разлога зашто је FOSS заједница против оваквог уговора са Microsoft-ом. Већина тих примедби је врло логична:

1. Влада се залаже за штедњу, а само на лиценце даје 27 милиона долара (трогодишња просечна бруто плата за 750 људи)
2. Влада се залаже за отварање нових радних места, а паре даје страној компанији за готово решење (не рачунамо на неколико десетина запослених у посредничкој фирми)
3. Влада не мисли на државну безбедност стварањем зависности од једне компаније.

Осим ових директних примедби на уговор са Microsoft-ом, ту су и примедбе на опште занемаривање FOSS-а у Србији:

1. Стратегија образовања тотално је занемарила постојање open source софтвера
2. Државни сервиси тотално занемарују постојање корисника open source софтвера
3. OSS пројекти као да се не узимају у обзир када се прича о развоју IT индустрије

Позитивних примера примене FOSS-а има и у свету и код нас. Можемо слободно рећи да је Microsoft-у остало само још једно царство у којем влада, а то је desktop платформа, те да у свим осталим сегментима IT индустрије заостаје за конкуренцијом. Одавно није број један на серверима (Linux је владајућа платформа међу серверима), међу супер компјутерима никад није ни покушао да буде конкуренција Linux-у. На tablet рачунаре и мобилне телефоне није обратио пажњу па га је конкуренција претекла и сада и ту влада Google Android (који такође има Linux кернел).

Све ово показује да је FOSS озбиљна платформа и озбиљан сегмент IT индустрије коју није паметно игнорисати.

Сувише је лаички резон повезати слободну лиценцу и отворени кôд и рећи да у тој индустрији нема зараде. Кôд јесте отворен, лиценце јесу слободне и бесплатне, али услуге везане за тај софтвер нису. Када ту додамо и OSS комерцијалне програме, јасно је да је и open source озбиљна IT индустрија. Доказ за то су фирме Red Hat, Novell и многе друге.

FOSS много зависи од државе и поздравља свако увођење реда и сузбијање пиратерије. За FOSS заједницу Србије је „пуцањ у празно”, ако у борби државе против пиратерије, држава оде у увођење монопола једне компаније. Лични пример државе која укида пиратерију у својим органима и тера друга правна и физичка лица, која имају потребе да електронски комуницирају са државом, да буду легални, добар је начин за сузбијање пиратерије. Није добро ограничити се само на софтвер једне компаније.

Питање основних људских права и слобода јесте постојање избора. Држава има право да бира софтвер који жели. Ако је власт одговорна, изабраће најбоље и најсигурније софтвере са најбољим односом цене и квалитета. Оно што држава ни у ком случају не сме, јесте да својим грађанима укине могућност избора. Грађанин, предузимач и предузеће морају да имају право да бирају легални софтвер према свом новчанику, потребама, афинитетима.

Замислите само апсурд да фирма која се бави одржавањем Linux сервера, мора да има макар један Windows рачунар да би комуницирала са државом. То је за њу један апсолутно непотребни трошак. Физичко лице које је Linux корисник мора да инсталира легални Windows да би извадило извод из матичне књиге рођених. Зашто?

Корисници FOSS-а нису нелегални и не смеју бити погођени борбом против пиратерије.

Тржишна економија се увек оштро супротставља стварању монопола. Својевремено је Microsoft плаћао милион долара дневно казну, јер је њихов интернет прегледач (Internet Explorer) заузео монополски положај на тржишту, а био је и повлашћен јер је подразумевано био инсталиран у Windows оперативни систем. Тада су други произвођачи интернет прегледача имали снаге да туже Microsoft за монополски положај. Данас грађани Србије немају ни снаге ни могућности да туже државне органе Србије, зато што су у монополски повлашћен положај поставили Microsoft-ов оперативни систем кроз сервисе државне управе (еУправу).

Не постоји ниједан доказ да ће монополиста, ако заради више, инвестирати у подручје где већ има монополски положај. Сви остали ће бити потпуно обесхрабрени да уопште почну да инвестирају и да се боре против правог монопола.

Домаћој IT индустрији онда преостаје само да развија апликације и услуге само за једну платформу.

Овим чланком о српској IT сцени смо тек загребали по површини проблема. Уговор са Microsoft-ом, за Microsoft производе за потребе органа државне управе, само је повод за ову широку причу о проблемима IT индустрије у Србији, праву, слободама, доступности информација, заблудама и предрасудама.Наставак