Privatnost, špijuniranje i mi

Autor: Vladimir Cicović

Kada je bivši zaposleni radnik NSA prebjegao u Hong Kong i objavio povjerljiva dokumenta – čitav svijet se uhvatio za glavu sa pitanjem „Da li je to moguće?”. Godinama svi koji su ikad pristupali internetu, ili bar 95% korisnika, znali su da se saobraćaj prati. Naravno, eksperti za privatnost su se pitali u kojoj mjeri se prati pojedinac. Ispostavilo se da je praćenje maksimalno. Zahvaljujući blizini glavnih IT kompanija koje su locirane u silikonskoj dolini, ili uopšte u SAD – bilo je moguće pratiti građane iste, ali i građane drugih zemalja.

Razvijeni su mnogi načini ugrožavanja privatnosti – sateliti, softver, dronovi, i tim redom. Svijet 21. vijeka se pretvorio u svijet Velikog Brata. Orvelova 1984. kao da opisuje svijet u kojem trenutno živimo.

Ali avaj, ovde nije kraj. Onda su se pojavili dokumenti koji ukazuju da su i EU zemlje razvile određen nivo tehnologija za praćenje i prisluškivanje.

I na kraju, naši prostori su doživjeli da se spominju u dokumentima koje je Snowden objavio što je, priznaćemo, zanimljivo. Zato krenimo redom.

Mapa interesa

Svijet je podijeljen u interesne sfere velikih sila – SAD, EU, Rusija. Naravno, tu je i Kina da napravi haos u ovom ionako nebalansiranom svijetu koji funkcioniše po sistemu jačih. Vladavina prava postoji samo u knjigama, a to će vam potvrditi svaki pravnik. Svi bi u ovom trulom, klimatski narušenom planetom, hteli samo jedno: da vladaju!

Postoji li bolji način nego znati šta rival (neprijatelj) sanja? Upravo to je cilj prisluškivanja. Predviđanjem i sklapanjem kockica određene zemlje dobijaju ekonomsku, vojnu i, naravno, političku prednost nad drugima.

Još 1998. godine EU, odnosno, neke njene članice su uputile javni protest američkoj vladi protiv špijuniranja i praćenja kompanija u EU. Nekim čudnim slučajem (a nećemo reći namjerno), baš u to vreme, kompanije iz SAD su dobile važne ugovore za veliki dio svetskog tržišta.

Ako malo bolje pogledate, sve je interes. Finansije prate institucije. Na finansijske institucije (govorimo o MMF-u i Svetskoj banci) direktan ili indirektan uticaj ima američka vlada. I naravno, tu nema ništa loše. Međutim, da bi američka vlada kreirala „mišljenje” – mora da „ispita” kako određena zemlja reaguje na njih same.

Ovo je jedan od mogućih scenarija koji možda i nisu tačni.

Za samo kreiranje političke situacije na Balkanu, proteklih godina, bilo je bitno da postoje načini da se određeni centri moći dovedu za sto. I tu stupa na snagu „prati i prisluškuj” sistem. Kako drugačije znati moguće opcije, onemogućiti negativni uticaj rivalskih zemalja na projektovanu političku situaciju, i tako dalje.

Takođe, podsjetićemo čitaoce na nedavnu „aferu” sa malom kućnom elektronikom iz Kine koja prati i prisluškuje. Mada zvanično stoji da se radi o čipovima koji su ugrađeni u pegle, miksere i slično, a služe za spamovanje. Uvijek tako nešto može biti maska.

Razloga je mnogo, ali „igra” nikad neće prestati, čak i kad kažu da su stali. To potvrđuje i američki predsednik koji ne najavljuje ukidanje NSA programa prisluškivanja nego samo nove zakonske okvire korišćenja prikupljenih podataka.

Open source i prisluškivanje

Jedan mali dokument je privukao našu pažnju. Dok svet plaća proizvode poput: Windows-a, MS Office-a, Cisco uređaja , Wi-Fi uređaja i slično, dešava se jedna strašna stvar. U otkrivenim dokumentima stoji da pored mogućnosti da se razbije određeni šifarski sistem, NSA ide korak dalje, na direktnu saradnju sa firmama kao što su Microsoft , Cisco i druge, da obezbjede „zadnja vrata” (backdoor) na svojim proizvodima. Zar to nije flagrantno kršenje privatnosti? Već vidim gomilu ljudi kako kaže „pa šta ako nas prate, nemam šta da krijem”.

Na to možemo da odgovorimo u stilu organizacija za zaštitu privatnosti: „Ako nemate šta da krijete, napravite kuće od stakla , podignite zavese i pokažite sve komšijama, jer to je logika kojom se rukovodite”.

Svaki pojedinac ima pravo na privatnost. Čak i kad mu to njegova država ne dozvoljava, on po zakonima UN-a i sličnih organizacija ima pravo na privatnost.

Dobro, svi proizvodi koji se prodaju su uglavnom ili na neki način u razmatranju mogućnosti da budu sa „zadnjim vratima”. Tu nastupaju open source proizvodi.

Trenutna situacija je dovela do toga da su ljudi prešli sa Google search na duckduckgo, koji je prijavio da mu se utrostručio broj pretraživanja. Daljom logikom, većina zemalja bi trebalo da poveća uticaj open source tehnologije u svojim servisima. Ovaj udarac na privatnost je zapravo bio jedini način da većina IT sektora u svijetu shvati da je open source bolja alternativa i perspektivnija u odnosu na proizvode koje se plaćaju i koji ih prisluškuju.

Ako pogledamo istorijat proizvoda, možemo reći da je open source uradio iskorak što se tiče privatnosti. Imate Gpgp, Tor, BitChat (enkriptovani bittorrent chat), razne alate za trajno uklanjanje fajlova, enkripciju tvrdih diskova i sl. Nešto od ovoga i može da posluži da se zaista zaštiti nečija privatnost. Sama činjenica da su nekim e-mail provajderima poslati zahtjevi da se otkriju ključevi, govori da postoji zaštita, ali da je ona jaka onoliko koliko i njena najslabija karika, a u ovom slučaju je to sam čovjek, tj. administrator sistema ili šef te kompanije.

Zaključak

Na veliku žalost, većina nas je ostavila podatke na mreži na ovaj ili onaj način, i samim tim ostavila trag u nekom elektronskom obliku koji se sad čuva na petabajtnim diskovima u poznatoj američkoj „kompaniji”. Većina tih stvari nekad može imati pogrešan kontekst ako se izvuku iz kompletnog teksta, pa samim tim može da se upotrijebi protiv pojedinca.

Zlatno pravilo privatnosti na internetu je: ne postoji apsolutna privatnost na internetu. Naš savjet vama jeste da šifrujete komunikaciju, ali ni to ne znači da ta enkripcija nekad u budućnosti neće biti razbijena (nekim kvantnim računarom), tako da pazite gdje i šta kucate. Na veliku žalost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.