Приватност, шпијунирање и ми

Аутор: Владимир Цицовић

Када је бивши запослени радник NSA пребјегао у Хонг Конг и објавио повјерљива документа – читав свијет се ухватио за главу са питањем „Да ли је то могуће?”. Годинама сви који су икад приступали интернету, или бар 95% корисника, знали су да се саобраћај прати. Наравно, експерти за приватност су се питали у којој мјери се прати појединац. Испоставило се да је праћење максимално. Захваљујући близини главних IT компанија које су лоциране у силиконској долини, или уопште у САД – било је могуће пратити грађане исте, али и грађане других земаља.

Развијени су многи начини угрожавања приватности – сателити, софтвер, дронови, и тим редом. Свијет 21. вијека се претворио у свијет Великог Брата. Орвелова 1984. као да описује свијет у којем тренутно живимо.

Али авај, овде није крај. Онда су се појавили документи који указују да су и EУ земље развиле одређен ниво технологија за праћење и прислушкивање.

И на крају, наши простори су доживјели да се спомињу у документима које је Snowden објавио што је, признаћемо, занимљиво. Зато кренимо редом.

Свијет је подијељен у интересне сфере великих сила – САД, ЕУ, Русија. Наравно, ту је и Кина да направи хаос у овом ионако небалансираном свијету који функционише по систему јачих. Владавина права постоји само у књигама, а то ће вам потврдити сваки правник. Сви би у овом трулом, климатски нарушеном планетом, хтели само једно: да владају!

Постоји ли бољи начин него знати шта ривал (непријатељ) сања? Управо то је циљ прислушкивања. Предвиђањем и склапањем коцкица одређене земље добијају економску, војну и, наравно, политичку предност над другима.

Још 1998. године ЕУ, односно, неке њене чланице су упутиле јавни протест америчкој влади против шпијунирања и праћења компанија у ЕУ. Неким чудним случајем (а нећемо рећи намјерно), баш у то време, компаније из САД су добиле важне уговоре за велики дио светског тржишта.

Ако мало боље погледате, све је интерес. Финансије прате институције. На финансијске институције (говоримо о MMF-у и Светској банци) директан или индиректан утицај има америчка влада. И наравно, ту нема ништа лоше. Међутим, да би америчка влада креирала „мишљење” – мора да „испита” како одређена земља реагује на њих саме.

Ово је један од могућих сценарија који можда и нису тачни.

За само креирање политичке ситуације на Балкану, протеклих година, било је битно да постоје начини да се одређени центри моћи доведу за сто. И ту ступа на снагу „прати и прислушкуј” систем. Како другачије знати могуће опције, онемогућити негативни утицај ривалских земаља на пројектовану политичку ситуацију, и тако даље.

Такође, подсјетићемо читаоце на недавну „аферу” са малом кућном електроником из Кине која прати и прислушкује. Мада званично стоји да се ради о чиповима који су уграђени у пегле, миксере и слично, а служе за спамовање. Увијек тако нешто може бити маска.

Разлога је много, али „игра” никад неће престати, чак и кад кажу да су стали. То потврђује и амерички председник који не најављује укидање NSA програма прислушкивања него само нове законске оквире коришћења прикупљених података.

Један мали документ је привукао нашу пажњу. Док свет плаћа производе попут: Windows-а, MS Office-а, Cisco уређаја , Wi-Fi уређаја и слично, дешава се једна страшна ствар. У откривеним документима стоји да поред могућности да се разбије одређени шифарски систем, NSA иде корак даље, на директну сарадњу са фирмама као што су Microsoft , Cisco и друге, да обезбједе „задња врата” (backdoor) на својим производима. Зар то није флагрантно кршење приватности? Већ видим гомилу људи како каже „па шта ако нас прате, немам шта да кријем”.

На то можемо да одговоримо у стилу организација за заштиту приватности: „Ако немате шта да кријете, направите куће од стакла , подигните завесе и покажите све комшијама, јер то је логика којом се руководите”.

Сваки појединац има право на приватност. Чак и кад му то његова држава не дозвољава, он по законима УН-а и сличних организација има право на приватност.

Добро, сви производи који се продају су углавном или на неки начин у разматрању могућности да буду са „задњим вратима”. Ту наступају open source производи.

Тренутна ситуација је довела до тога да су људи прешли са Google search на duckduckgo, који је пријавио да му се утростручио број претраживања. Даљом логиком, већина земаља би требало да повећа утицај open source технологије у својим сервисима. Овај ударац на приватност је заправо био једини начин да већина IT сектора у свијету схвати да је open source боља алтернатива и перспективнија у односу на производе које се плаћају и који их прислушкују.

Ако погледамо историјат производа, можемо рећи да је open source урадио искорак што се тиче приватности. Имате Gpgp, Tor, BitChat (енкриптовани bittorrent chat), разне алате за трајно уклањање фајлова, енкрипцију тврдих дискова и сл. Нешто од овога и може да послужи да се заиста заштити нечија приватност. Сама чињеница да су неким e-mail провајдерима послати захтјеви да се открију кључеви, говори да постоји заштита, али да је она јака онолико колико и њена најслабија карика, а у овом случају је то сам човјек, тј. администратор система или шеф те компаније.

На велику жалост, већина нас је оставила податке на мрежи на овај или онај начин, и самим тим оставила траг у неком електронском облику који се сад чува на петабајтним дисковима у познатој америчкој „компанији”. Већина тих ствари некад може имати погрешан контекст ако се извуку из комплетног текста, па самим тим може да се употријеби против појединца.

Златно правило приватности на интернету је: не постоји апсолутна приватност на интернету. Наш савјет вама јесте да шифрујете комуникацију, али ни то не значи да та енкрипција некад у будућности неће бити разбијена (неким квантним рачунаром), тако да пазите гдје и шта куцате. На велику жалост.