Ugovor Republike Srbije sa Majkrosoftom (2. deo)

Autor: Dejan Maglov

Interoperabilnost i Strategija razvoja elektronske uprave u Republici Srbiji

Definicija interoperabilnosti

Termin interoperabilnost nastao je od latinskih reči opera – rad i inter – između. Interoperabilnost je sposobnost sistema ili proizvoda da međusobno deluju i funkcionišu sa drugim proizvodima i sistemima bez ikakvih ograničenja pristupa i implementacije.

Definicije:

  • Pod interoperabilnošću se podrazumeva sposobnost za zajednički rad različitih sistema, tehnika ili organizacija. Da bi se ovo uredilo, potrebni su standardi. Kada dva sistema mogu zajedno da rade, to se naziva i kompatibilnost.
  • Interoperabilnost je sposobnost heterogenih sistema da rade zajedno što je moguće bolje, kako bi informacije mogle da se razmenjuju, odnosno kako bi korisniku bile na raspolaganju, a da pri tome nisu potrebne dodatne operacije za sporazumevanje dva sistema.

Postoje dve vrste interoperabilnosti:

  • Sintaktička interoperabilnost – Ako dva sistema međusobno komuniciraju i razmenjuju podatke, tada su oni izloženi sintaktičkoj interoperabilnosti. Osnovu sintaktičke interoperabilnosti čine standardizovani formati podataka i protokoli za komunikaciju. U principu, XML i SQL standardi osiguravaju sintaktičku interoperabilnost. To takođe važi za niže nivoe formata podataka, kao što je osiguravanje abecednih znakova koji su pohranjeni u ASCII formatu u oba sistema komunikacije.
  • Semantička interoperabilnost – Uzevši sposobnost dva ili više računara da razmenjuju informacije, semantička interoperabilnost je sposobnost automatske i smislene interpretacije razmenjenih podataka i precizno oblikovanje rezultata, kao što to definišu krajnji korisnici. Da bi se postigla semantička interoperabilnost, obe strane moraju poštovati referentni model prilikom razmene informacija. Sadržaj koji se razmenjuje mora biti nedvosmisleno definisan: ono što šaljemo, mora biti jednako onome što je primljeno.

Samo značenje interoperabilnosti zavisi i od usvojenih standarda. Niko ne očekuje da dva heterogena sistema funkcionišu u svim slučajevima kompatibilno. Interoperabilnost samo zahteva saradnju tih sistema u delu koji je standardizovan. Definisanjem standarda moguće je da čitavi sistemi budu zaobiđeni i isključeni iz opšteg standarda. Na primer, kada su se pojavili VHS i BETAMAX video standardi, nije bilo moguće oba sistema uključiti u standard. Velika razlika ta dva standarda nametnula je potrebu da se bira između jednog ili drugog pa su osobine koje nemaju veze sa kvalitetom odlučile da VHS bude opšte prihvaćen standard. Na osnovu ovog standarda se kasnije definisala interoperabilnost različitih uređaja baziranih na VHS standardu.

NATO takođe insistira na interoperabilnosti članica pakta. Njihov standard propisuje upotrebu oružja i opreme koje proizvode zemlje alijanse, što u potpunosti isključuje opremu i tehniku jednakog kvaliteta i manje cene bazirane na ruskoj tehnologiji.

Prema tome, kada pričamo o interoperabilnosti IKT (infomaciono-komunikacionih tehnologija), to nužno ne znači da pričamo o interoperabilnosti FOSS sistema i vlasničkih sistema. Standardima se može interoperabilnost suziti samo na vlasničke sisteme (interoperabilnost Windows XP, Windows Vista, Windows 7 i Windows 8 sistema). Same standarde može da definiše svaka država za sebe (nacionalni standard), mada sve normalne države usklađuju nacionalne standarde sa međunarodnim standardima.

Strategija razvoja elektronske uprave u Republici Srbiji

S obzirom na definiciju interoperabilnosti, borba za interoperabilnost po meri FLOSS zajednice Srbije je u stvari borba za otvorene standarde i korektnu implementaciju tih standarda u servise državne e-uprave. Ovo nije samo u interesu FLOSS zajednice Srbije nego svih građana Srbije, a i obaveza je države Srbije s obzirom na već potpisane sporazume (eSEE Agende+ – Pakt za stabilnost, Inicijativa za elektronsku jugoistočnu Evropu „eSEE”).

U prošlom broju spomenuli smo strategije u negativnom kontekstu. Rekli smo da ih ili nema, ili da su loše. U međuvremenu smo otkrili dokument „Strategija razvoja elektronske uprave u Republici Srbiji za period od 2009. do 2013. godine”, koji je daleko od lošeg. Ovaj dokument je nastao još davne 2005. i dopunjavan je 2007. i 2008. godine. Potpisao ga je i odobrio tadašnji prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić, prvog oktobra 2009. godine.

Prema našem skromnom mišljenju, ovo je dobro napisan dokument, baziran na i2010 Akcionom planu za e-upravu: Ubrzavanje e-uprave u Evropi u korist svih, koju je usvojila evropska komisija još 2006. godine. Osnova eSEE Agende+, koju je Srbija potpisala 2007. godine u Sarajevu, jeste i2010 akcioni plan.

Ovaj dokument pati od standardne boljke, megalomanije. Sa vremena na vreme, dokument izgleda kao spisak lepih želja, a uz to je vremenski oročen do kraja ove godine, pa je jasno da kasni sa realizacijom i to ne samo tehnički nego i sa pravnom regulativom.

Izdvojili bismo deo iz strategije koji dobro ilustruje namere ovog dokumenta.
Citat: „Realizacija vizije i opštih ciljeva e-uprave temelji se na sledećim načelima:

  1. načelo korišćenja raspoloživih podataka po službenoj dužnosti – Od korisnika javne usluge se ne zahteva dokaz o činjenicama koje proizilaze iz podataka kojima raspolažu organi vlasti;
  2. načelo jedinstvenog šaltera – Javna usluga objedinjuje sve postupke pred organima vlasti koji su uobičajeno potrebni da bi se usluga u celosti obavila;
  3. načelo dostupnosti javnih informacija u elektronskoj formi – Javna informacija je dostupna svima u elektronskoj formi bez naknade;
  4. načelo dostupnosti elektronskih usluga – Elektronske javne usluge se pružaju na način koji u potpunosti obezbeđuje jednostavan, razumljiv i slobodan pristup za sve korisnike, uključujući osobe sa invaliditetom. Pri tome se koriste otvoreni i široko prihvaćeni standardi, čime se izbegava uslovljavanje korisnika elektronskih javnih usluga da koriste određene komercijalne proizvode;
  5. načelo nezanemarivanja klasičnih oblika pružanja usluge – Rezultat razvoja e-uprave su i bolje usluge koje se pružaju klasičnim oblicima komunikacije, zahvaljujući primeni IKT-a. Na taj način svi građani i privredni subjekti imaju koristi od razvoja e-uprave, bez obzira da li koriste elektronska sredstva za pristup uslugama. Uvođenjem elektronskog oblika pružanja javnih usluga za građane ne treba ukidati klasične oblike pružanja usluga. Uvođenjem elektronskih javnih usluga za privredne subjekte, mogu se ograničiti ili ukinuti klasični oblici pružanja usluga ukoliko tehničko i stručno osposobljavanje za pristup elektronskoj usluzi predstavlja razumno opterećenje za privredni subjekat i ako je korišćenje elektronskog oblika usluge dugoročno isplativije i za privredne subjekte;
  6. načelo primene IKT-a u novim uslugama – Razvoj novih javnih usluga treba da se zasniva na primeni IKT-a, a njihovo pružanje se omogućava kroz raznovrsne, korisnicima najdostupnije komunikacione kanale;
  7. načelo izbegavanja tehnološke zavisnosti – Tehnološka osnova razvoja i obavljanja elektronskih javnih usluga koja se odnosi na računare, softverska rešenja i komunikacionu mrežu treba u što većoj meri da je nezavisna od dobavljača roba i usluga;
  8. načelo ponovnog korišćenja softverskih rešenja – Softverska rešenja u projektima primene IKT-a treba planirati i realizovati uzimajući u obzir mogućnost ponovnog korišćenja u drugim projektima među organima vlasti, što može biti korišćenje rešenja u celini, nekih delova rešenja, modifikovanog rešenja, projektantskih odluka, arhitekture i iskustva;
  9. načelo informacione bezbednosti – Sigurnost i pouzdanost sistema elektronske uprave mora biti u skladu s utvrđenim normama informacione bezbednosti i zaštite podataka o ličnosti;
  10. načelo kadrovske osposobljenosti – Elektronske javne usluge moraju podržavati stručno i profesionalno osposobljeni službenici;

Citat sasvim dobro ilustruje smisao strategije i njegove dobre namere. Takođe se može videti, sad na kraju oročenog perioda, gde se kasni sa realizacijom i gde se realizacija na kraju razlikuje u praksi u odnosu na strategiju.

Za kraj

Prostor u časopisu nam ne dozvoljava da u jednoj epizodi zaokružimo temu interoperabilnosti e-uprave u Srbiji. Ovog puta smo objasnili šta je interoperabilnost i dali smo temelj na osnovu kojeg FLOSS zajednica ima pravo i obavezu da insistira na punoj primeni interoperabilnosti u e-upravi Srbije. Nastavićemo i dalje da vam skrećemo pažnju na ono što je obećano i predviđeno strategijom, a ne funkcioniše u praksi. Ovo nisu samo zahtevi građana Srbije nego vrlo skoro i Evropske unije.

Korisni linkovi:

  1. http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82
  2. http://en.wikipedia.org/wiki/Interoperability
  3. http://www.digitalnaagenda.gov.rs/FileSystem/SiteDocuments/strategije/Strategija_i_akcioni_plan_za_razvoj_elektronske_uprave.pdf

Prethodni deo|Nastavak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.