Уговор Републике Србије са Мајкрософтом (2. део)

NZT 24.12.201327.03.2022

Аутор: Дејан Маглов

Интероперабилност и Стратегија развоја електронске управе у Републици Србији

Дефиниција интероперабилности

Термин интероперабилност настао је од латинских речи opera – рад и inter – између. Интероперабилност је способност система или производа да међусобно делују и функционишу са другим производима и системима без икаквих ограничења приступа и имплементације.

Дефиниције:

Под интероперабилношћу се подразумева способност за заједнички рад различитих система, техника или организација. Да би се ово уредило, потребни су стандарди. Када два система могу заједно да раде, то се назива и компатибилност.
Интероперабилност је способност хетерогених система да раде заједно што је могуће боље, како би информације могле да се размењују, односно како би кориснику биле на располагању, а да при томе нису потребне додатне операције за споразумевање два система.

Постоје две врсте интероперабилности:

Синтактичка интероперабилност – Ако два система међусобно комуницирају и размењују податке, тада су они изложени синтактичкој интероперабилности. Основу синтактичке интероперабилности чине стандардизовани формати података и протоколи за комуникацију. У принципу, XML и SQL стандарди осигуравају синтактичку интероперабилност. То такође важи за ниже нивое формата података, као што је осигуравање абецедних знакова који су похрањени у ASCII формату у оба система комуникације.
Семантичка интероперабилност – Узевши способност два или више рачунара да размењују информације, семантичка интероперабилност је способност аутоматске и смислене интерпретације размењених података и прецизно обликовање резултата, као што то дефинишу крајњи корисници. Да би се постигла семантичка интероперабилност, обе стране морају поштовати референтни модел приликом размене информација. Садржај који се размењује мора бити недвосмислено дефинисан: оно што шаљемо, мора бити једнако ономе што је примљено.

Само значење интероперабилности зависи и од усвојених стандарда. Нико не очекује да два хетерогена система функционишу у свим случајевима компатибилно. Интероперабилност само захтева сарадњу тих система у делу који је стандардизован. Дефинисањем стандарда могуће је да читави системи буду заобиђени и искључени из општег стандарда. На пример, када су се појавили VHS и BETAMAX видео стандарди, није било могуће оба система укључити у стандард. Велика разлика та два стандарда наметнула је потребу да се бира између једног или другог па су особине које немају везе са квалитетом одлучиле да VHS буде опште прихваћен стандард. На основу овог стандарда се касније дефинисала интероперабилност различитих уређаја базираних на VHS стандарду.

NATO такође инсистира на интероперабилности чланица пакта. Њихов стандард прописује употребу оружја и опреме које производе земље алијансе, што у потпуности искључује опрему и технику једнаког квалитета и мање цене базиране на руској технологији.

Према томе, када причамо о интероперабилности ИКТ (инфомационо-комуникационих технологија), то нужно не значи да причамо о интероперабилности FOSS система и власничких система. Стандардима се може интероперабилност сузити само на власничке системе (интероперабилност Windows XP, Windows Vista, Windows 7 и Windows 8 система). Саме стандарде може да дефинише свака држава за себе (национални стандард), мада све нормалне државе усклађују националне стандарде са међународним стандардима.

Стратегија развоја електронске управе у Републици Србији

С обзиром на дефиницију интероперабилности, борба за интероперабилност по мери FLOSS заједнице Србије је у ствари борба за отворене стандарде и коректну имплементацију тих стандарда у сервисе државне е-управе. Ово није само у интересу FLOSS заједнице Србије него свих грађана Србије, а и обавеза је државе Србије с обзиром на већ потписане споразуме (eSEE Agende+ – Пакт за стабилност, Иницијатива за електронску југоисточну Европу „eSEE”).

У прошлом броју споменули смо стратегије у негативном контексту. Рекли смо да их или нема, или да су лоше. У међувремену смо открили документ „Стратегија развоја електронске управе у Републици Србији за период од 2009. до 2013. године”, који је далеко од лошег. Овај документ је настао још давне 2005. и допуњаван је 2007. и 2008. године. Потписао га је и одобрио тадашњи први потпредседник Владе Ивица Дачић, првог октобра 2009. године.

Према нашем скромном мишљењу, ово је добро написан документ, базиран на i2010 Акционом плану за е-управу: Убрзавање е-управе у Европи у корист свих, коју је усвојила европска комисија још 2006. године. Основа eSEE Agende+, коју је Србија потписала 2007. године у Сарајеву, јесте i2010 акциони план.

Овај документ пати од стандардне бољке, мегаломаније. Са времена на време, документ изгледа као списак лепих жеља, а уз то је временски орочен до краја ове године, па је јасно да касни са реализацијом и то не само технички него и са правном регулативом.

Издвојили бисмо део из стратегије који добро илуструје намере овог документа.
Цитат: „Реализација визије и општих циљева е-управе темељи се на следећим начелима:

начело коришћења расположивих података по службеној дужности – Од корисника јавне услуге се не захтева доказ о чињеницама које произилазе из података којима располажу органи власти;
начело јединственог шалтера – Јавна услуга обједињује све поступке пред органима власти који су уобичајено потребни да би се услуга у целости обавила;
начело доступности јавних информација у електронској форми – Јавна информација је доступна свима у електронској форми без накнаде;
начело доступности електронских услуга – Електронске јавне услуге се пружају на начин који у потпуности обезбеђује једноставан, разумљив и слободан приступ за све кориснике, укључујући особе са инвалидитетом. При томе се користе отворени и широко прихваћени стандарди, чиме се избегава условљавање корисника електронских јавних услуга да користе одређене комерцијалне производе;
начело незанемаривања класичних облика пружања услуге – Резултат развоја е-управе су и боље услуге које се пружају класичним облицима комуникације, захваљујући примени ИКТ-а. На тај начин сви грађани и привредни субјекти имају користи од развоја е-управе, без обзира да ли користе електронска средства за приступ услугама. Увођењем електронског облика пружања јавних услуга за грађане не треба укидати класичне облике пружања услуга. Увођењем електронских јавних услуга за привредне субјекте, могу се ограничити или укинути класични облици пружања услуга уколико техничко и стручно оспособљавање за приступ електронској услузи представља разумно оптерећење за привредни субјекат и ако је коришћење електронског облика услуге дугорочно исплативије и за привредне субјекте;
начело примене ИКТ-а у новим услугама – Развој нових јавних услуга треба да се заснива на примени ИКТ-а, а њихово пружање се омогућава кроз разноврсне, корисницима најдоступније комуникационе канале;
начело избегавања технолошке зависности – Технолошка основа развоја и обављања електронских јавних услуга која се односи на рачунаре, софтверска решења и комуникациону мрежу треба у што већој мери да је независна од добављача роба и услуга;
начело поновног коришћења софтверских решења – Софтверска решења у пројектима примене ИКТ-а треба планирати и реализовати узимајући у обзир могућност поновног коришћења у другим пројектима међу органима власти, што може бити коришћење решења у целини, неких делова решења, модификованог решења, пројектантских одлука, архитектуре и искуства;
начело информационе безбедности – Сигурност и поузданост система електронске управе мора бити у складу с утврђеним нормама информационе безбедности и заштите података о личности;
начело кадровске оспособљености – Електронске јавне услуге морају подржавати стручно и професионално оспособљени службеници;”

Цитат сасвим добро илуструје смисао стратегије и његове добре намере. Такође се може видети, сад на крају ороченог периода, где се касни са реализацијом и где се реализација на крају разликује у пракси у односу на стратегију.

За крај

Простор у часопису нам не дозвољава да у једној епизоди заокружимо тему интероперабилности е-управе у Србији. Овог пута смо објаснили шта је интероперабилност и дали смо темељ на основу којег FLOSS заједница има право и обавезу да инсистира на пуној примени интероперабилности у е-управи Србије. Наставићемо и даље да вам скрећемо пажњу на оно што је обећано и предвиђено стратегијом, а не функционише у пракси. Ово нису само захтеви грађана Србије него врло скоро и Европске уније.

Корисни линкови:

Претходни део|Наставак